Зна се већ у целој Србији, да у Ваљеву влада у велико тифус, врућица, трлема. Али Ваљево сигурно није једино место у нашој земљи, у којем има болесника од врућице, јер нема лета, а да се у многим крајевима Србије не појави та несрећна болест.
Одиста, тифус је несрећна болест. Он долази у најтеже наше заразне болести и често се, врло често свршава смрћу, нарочито кад болесник нема паметне неге. На тај начин много нашег света сваке године пропадне, а не би морао да пропадне, само да је у нас више памети и разумевања тих ствари.
Не би морао да пропадне зато, што је врућица истина тешка болест, али ипак тешка болест, која се може врло успешно сузбијати, која никад не мора да се претвори у истинску заразу. Јер за врућицу се већ поодавно сасвим тачно зна, како се добија, па се према томе зна и како се човек од ње може сачувати.
Као и свака друга заразна болест, тифус има своју нарочиту кужну клицу, а та се клица налази у цревима болесниковим. Са изметима његовим излази она онда из болесника и доспева напоље, способна и готова да окужи и друге људе.
Доспева, пре свега, у нужник (а где нужника нема, на отворено ђубре у авлији), а одатле продире и даље кроза земљу, док не дође у бунарску воду, коју онда пије свет, па се такође окужи и разболи.
Међутим, није вода једини пут, којим се кужна клица тифусова преноси са болесника на здраве људе.
Изметнинама његовим забрља се његово рубље, његова постеља, све ствари с којима он долази у додир, а те се ствари онда износе из болесничке собе, долазе у додир и са другим људима, ти их људи дирају рукама, којима после тога дирају и друге ствари (и које се једу и које се не једу), и тако то иде све редом, док кужна клица из изметина болесникових не доспе чак до људи, који можда и не сањају да у њиховом месту има врућице, док се куж не разнесе по целом једном крају.
Изметине су болесникове, дакле, извор сваке заразе, а њима се шири зараза прво бунарима, које оне продирући из нужника [опогане], и друго разним стварима, које дирају или сами болесници или људи, који су пре тога дирати ствари из болесничке собе.
И кад се то зна, онда је врло лако одредити и шта људи треба да раде, па да се сачувају те опаке болести.
Тај посао има у главном два важна задатка: прво, да уништи кужну клицу још пре него што она стигне да зарази остали свет, и друго, да сачува здраве људе од заразе баш ако се клинца и не уништи још при самом изласку њеном из болесниковог тела.
За прву половину посла имају да се старају лекар и околина болесникова. Они су дужни, да сву изметину болесникову одмах добро дезинфикују (например, да је увек помешају са доста креча), па и тако дезинфиковану да је ипак не просипају у бунаре (а још мање на отворено ђубриште), него је најбоље да је сипају у нарочито ископане рупе, разуме се, далеко од бунара, па те рупе одмах опет да затрпају. То је неопходно потребно радити нарочито у местима, која немају водовода.
Њихова је дужност, сем тога, да све болесниково рубље одвајају од осталог рубља и да га одмах мећу на ватру; да се добро искува. Исто тако да не дају ниједну ствар из болесничке собе, а своје руке добро да перу, кад год хоће да једу или да изађу из куће.
То они имају да раде, и ако тачно пазе на све те прописе, они ће свет многе несреће сачувати.
Али како је тешко наћи кућу, која ће из обзира према својим ближњим чинити баш све што јој човечанска дужност налаже, и како велика већина људи и не зна, шта им у таквим приликама ваља радити, то целом осталом свету не остаје ништа друго, него да сматра, као да се околина болесникова и не стара за уништавање кужних клица, па да се сам од њих чува.
А то је врло проста ствар. Треба само ово имати на уму: кувањем се уништава свака кужна клица. И кад човек то има на уму, он се сигурно може сачувати болести.
Нека пије само прокувану воду (или, ако има пара, какав кисељак), нека једе само кувана јела, а воће нека љушти или бар добро пере, и уз то нека добро пази да само добро опране руке приноси устима, па ће остати здрав.
Разуме се, лудо би било тражити од људи, да тако живе свакад, кад год настане лето. Али кад се већ у каквом месту појави тифус, онда је боље и промучити се мало, него на читав месец и по дана лећи у болесничку постељу, из које се често никако и не устаје.
Нека се, дакле, за сада бар сви Ваљевци добро узму на ум.