Београд је још једнако пун кашља и крајника; то су у овај мах најчешће болести у њему. Кад кажем да нам је варош пуна кашља, ја под том речи разумем један инфекциозан, заразан кашаљ или, тачније речено, катар у грлу и душницима, који се шири исто онако лако и брзо као и инфлуенце, само што спопада поглавито децу. О обема тим болестима ја сам већ по нешто говорио, али и данас имам да учиним неке напомене о њима.
Тај кашаљ, тај катар грла и душника заразна је, као што рекох, болест; кад га једно дете у кући добије, увек ће се готово и сва остала врло брзо разболети. Уз кашаљ ће већином наићи и јака ватра, која ће потрајати и неколико дана, па ипак се не може рећи, да је болест тешка. Али може постати и тешка и опасна, ако се узме олако. И најмања непажња у неговању тако оболелог детета, и најмањи назеб у доба док дете још кашље може изазвати тешко запаљење плућа, и онда је каткад сав труд и родитеља и лекара узалудан.
А многи родитељ, видим сваког дана, збиља узима такав кашаљ олако. Рачуна, ваљада, да је сад време кашљу и да деца морају по овој зими кашљати, па нити држи оболело дете у кревету нити зове лекара, све док не наиђе какво веће зло. Отуда сам и наилазио ових дана на многе болеснике са запаљењем плућа. У неким кућама, где има по четворо-петоро деце, боловало је по двоје и троје њих у једно исто време од те тешке болести, за коју се никад унапред не може рећи, како ће се свршити.
*
Сем тог кашља најчешћа су ових дана болест, Као што рекох, крајници; тешки крајнице са великом ватром и прљавим пегама у гуши. Ја сам о њима већ говорио, а сад хоћу само ово да напоменем:
После тих крајника ове године често наилази запаљење бубрега. Како је, међутим, запаљење бубрега врло озбиљна болест, то је лако разумљиво, да ту околност никако не треба сметати с ума. И зато је дужност сваког родитеља, да потражи лекарски савет и онда, кад му се учини да му дете болује од сасвим обичних крајника. Ја сам ових дана неколико пута зват болесницима, који су због запаљења бубрега били већ надувени и у лицу и по ногама. Болест је, значи, била већ у велико развијена, а деца су ишла и по пољу и у школу. Прележали су били крајнике, па их је отац пустио из куће, и не сањајући да се је за те крајнике надовезала тако тешка болест, као што је запаљење бубрега. Није то ни могао сањати, јер почетке те болести може, прегледом мокраће, само лекар да утврди.
*
Кад је реч о крајницима, имам да учиним још једну напомену.
Као домаћи лек против сваке врсте крајника употребљава се нишадор. То је наиван, нешкодљив лек, па нека се и употребљава. Али има један други лек, који наш свет, нарочито школован, у последње време сам за свој рачун све више у тој болести употребљава, а који није тако невин. То јо калијев хлорид, оно што се обично зове „хлоркали“ или „кали хлор“. Тај лек може да буде и отрован, може да донесе и смрт, кад се тако без рачуна, нарочито у јачем раствору, употребљава. И не мора се он у великим количинама пити, па да буде тако опасан; деси се каткад па човек од њега умре, ма да га је врло мало прогутао, тек онако случајно, при испирању гуше. Ја се сећам једног чувеног таквог случаја. Био сам већ старији ђак у Бечу, кад сам се једне зиме спремао да идем на премијеру (или репризу) Ибзенове „Дивље патке“ у Бургу. За ту преставу било је у опште велико интересовање, једно зато што је у то доба Ибзен био у великој милости код Бечлија, а друго стога што је главну улогу у комаду играо чувени Митервурцер. Спремали смо се, дакле, на једно велико уживање, али га нисмо дочекали. Уочи саме преставе Митервурцер је напрасно умро. А кад је секциран, утврђено је, да је умро отрован тим „хлоркалијем“: имао је тих дана лаке крајнике, испирао је тим леком гушу, прогутао је случајно нешто од њега, и платио је ту непажњу главом.
Зато не узимајте „кали хлор“, сами за свој рачун, и не испирајте њиме грло. Ако већ хоћете или морате сами да се лечите, држите се, боље, старога нишадора.