На одличну је мисао пао пре шест година др. Вукадиновић, кад је почео издавати свој „Здравац“. Шта је његов „Здравац“, то сви знате: зидни календар, испуњен поукама о чувању здравља и сликама које се односе на те поуке. Проста ствар, је л’ те? Али проста онако, као што је просто Колумбово јаје — треба је се само сетити, па је онда све лако. А идеја је, као што рекох, одлична: „Здравац“ стоји целе године на зиду, у соби, у школи, судници, механи, и за ту годину дана мора га сваки прочитати, мора хтео-нехтео, јер му просто боде очи. То је прво. А друго, „Здравац“ има и слике, лепе слике, које још више [маме] баш простог човека, да види и да се распита, шта значе. И досита док сам био у унутрашњости, видео сам ово: Многе поуке, које је донео „Здравац“, зна наш свет тако рећи напамет, и знају их не само писмени људи, него и неписмени, који су се [окупљали] код куће око ђачета, у судници око ћате, у механи око келнера и слушали шта у „Здравцу“ пише. А што је врло поучно и што још боље доказује, да је др. Вукадиновић дошао на одличну идеју, сви [и] полуписмени и неписмени људи [недостаје пар речи] научили су били [оне] поуке изнад којих стоји каква слика. То је истина који сам својим очима гледао. И зато сам захвалан [колеги] Вукадиновићу, јер не треба ваљада доказивати, да је нашем народу поука о чувању здравља потребна као насушни хлеб?
Јуче је [… шести] „Здравац“ за 1905. годину. И они [недостаје део текста] И какве су то силе! Нису то они шематизирани цртежи, извађени из немачких и француских књига. Такве су само две, оне које показују, како се придржава дете кад кашље велики кашаљ и како изгледа дечје грло изнутра. Оне су узете из чувених страних књига, и много су горе од осталих седам слика, на којима се одмах види, да су рађене у Београду. Те су јасне, живе, као најбоље фотографије. Погледајте само оне две, које показују како треба спремити млеко за мало дете, и ону, која представља како кнез Алекса Ненадовић светује [недостаје реч] Проту Матију, да не пије алкохолна пића. Сваки ће ради њих застати пред „Здравцем“ и сваки ће их дуго, дуго година памтити. А за нас Београђане, све те слике још су интересантније стога, што на њима видимо сва позната лица. Гђа Ђорђевићка, симпатична Цоца, спрема флаше с млеком; [две речи] је г. М. Петровић; прота Матија и његова попадија г. Милутиновић и гђица Јурковићева; учитељ који учи децу да не пљују по поду г. Сретеновић; отац, што гледа детету у гушу г. М. Јовановић, фотограф итд.
Кажем вам: „Здравац“ је одлична народна књига, овај последњи бољи је од свију досадашњих. И без њега не треба да буде ниједна кућа, ни једна школа, ни једна механа, ни једна судница.