Лука Драгић има жену и четворо деце. Није богат човек, али опет везује крај с крајем: има неку послужитељску платицу има свој кућерак тамо више Чубуре, жена му вредна, чуварна, деца добра, па да је среће могли би живети лепо и задовољно.
Али немају среће. Јер их управо, и знам тек од како их је она оставила.
У јануару месецу позвао ме је Драгић да дођем његовој кући, болесно му је, вели, дете. Кад сам отишао, видео сам да му једна ћерчица болује од запаљења плућа. Болест је била озбиљна, али се ипак добро свршила. После недељу дана дете је изгубило ватру и било је изван опасности.
Тако ми се бар у тај мах учинило. Али убрзо сам видео, да се варам. Јер кад св дете придигло, и кад сам му допустио да излази по мало, око подне, напоље, позва ме његова мати, да и њу прегледам. Ни њој, вели, већ поодавно није добро, а ова брига и неспавање за време детиње болести свалили су је готово сасвим у кревет.
Ју сам је прегледао, и морао сам добар глумац да будем, те да ми она по лицу не позна, како је рђаво њено здравље. И пошто сам јој казао, да има један стар, запуштен плућњи катар, и дао лек и потребна упуства, нашао сам њезиног мужа и рекао сам њему праву истину: да му жена има већ јако развијену јектику и да јој лека нема. Уз то сам му објаснио, да сад има један важан посао да уради: сву децу мора одмах да одвоји од матере, иначе ће му се сва, једно по једно, заразити, сва ће такође добити јектику, и кућа ће му опустети.
Драгић је стајао преда мном пренеражен, утучен, и испрва није умео ништа да каже. А кад је дошао к себи, објаснио ми је да нема куда да води децу, да нема ни родбине ни новаца којим би туђину платио да му прими децу, да у овој својој кућици има, као што знам, свега собу и кујницу, и да су му на тај начин деца просто осуђена, да и дању и ноћу живе у оном кужном, смртоносном ваздуху. Шта сам на то умео да му кажем? Да води жену у болницу? Болница је мала, не може да држи све такве болеснике за све време док болују, а није ни удешена тако, да буде примамљива за болесна човека. Поновио сам му, дакле, савет, да се некако довије па да испрати децу из куће, и на томе је и остало.
Кад сам идући пут дошао његовој кући, жена му је лежала у кревету, лежала и кашљала, а сва су деца била још покрај ње. Тад сам узео све редом да их прегледам. Она девојчица, што је прележала запаљење плућа, још је кашљуцала, још јој је десно плуће слабо дисало, и крајње је већ време било, да дође у чист, здрав ваздух. Старија њена сестра, девојчица од 13 година, имала је јасан катар у врху десног плућа, онај злогласни „шпиценкатар“, што ништа друго није до почетак туберкулозе, јектике. Само двоје млађе деце било је још сасвим здраво.
Ја сам опет нашао Драгића, казао сам шта је у ствари, и поново сам му световао да одвоји здраво од болесног.
Али он тај савет ни сад није био у стању да послуша. И кад сам пре неки дан навратио његовој кући, затекао сам свих петоро у оној собици: мати лежи, зајапурених образа, светлих очију, на постељи, кашље и пљује гној и сукрвицу у један стари легв; она најстарија девојчица смршала, кашљуца и једва иде, али ипак не може да се одмори, јер треба заменити матер у кући; она моја прва болесница исто као и пре, а оно двоје малих играју безбрижно по соби, јер не знају да су осуђени па смрт.
На капији сам срео Драгића. Кад почесмо исти онај, стари разговор, њему само засијаше сузе у очима, и он слеже раменима па ће рећи:
— Шта знам да радим, господине? Судбина ми је ваљда таква!
Да је то редак, изузетан случај, ја га не бих овако опширно износио, Али није. Јер као што Драгићу нема спаса, као што је несумњиво, да ће он за две-три године остати у пустој кући, и без жене и без деце, исто се тако затре сваке године многа породица наша. Једно се у кући разболи, и од њега се заразе и сви остали, што су осуђени да крај њега живе.
И онда није чудо, што у Београду сваки други човек умре од туберкулозе, што од свако хиљаде Београђана умре за годину дана њих десет од те несрећне болести, а десет од свију осталих болести скупа. Дотерали смо дотле, да можемо спорити Бечлијама право да јектику зову „бечка болест“; њој данас много више доликује „morbus belgradensis“.
Разуме се, није то једини узрок, што туберкулоза код нас узима све већи мах, али је неоспоран факт, да би те болести много мање било, кад би се болесници могли одвајати од осталих својих, здравих укућана.
А да би се то могло, крајње је време да добијемо добро уређене болнице за заразне болести, где би туберкулозни болесници тражили себи лека. Па и ако лека не би нашли, боловали би бар изван своје куће и не би тровали оно што им је најдраже.
Ако држава на може, у Београду је општини дужност да то уради. Одборници нека имају на уму, да је то за све нас насушна потреба.