Знате ли где је Павина улица, или Вулетова или Кумодрашка? Сигурно не знате; не знају их ни београдске фијакеристе. То су она три споредна сокака код „Стефановићевог имања“, онде где се од крагујевачког друма одваја пут за Бањицу; три испроваљивана каљива сокака, у којима живи махом сиротиња — надничар и таљигаш. У тим, дакле, улицама имао сам ових дана да издам неколико посмртних листа за децу, која су умрла од једне страшне болести, што се код мале деце зове „шклопци“, а код животиња „јеленска болест.“ Ми, лекари, зовемо је, међутим, „тетанус“, и знамо, да од ње болују и не умиру само мала деца, него и одрасли људи. Зато сам ја и написао то туђе име као наслов овоме чланчићу, за који бих волео да заинтересујем нарочито женске читаоце „Политике“.
Да почнем с почетка.
Тетанус је заразна болест, тојест болест, од које човек поболи само онда, кад му у телу уђе нарочита кужна клица, у овом случају „тетанусов бацил“. Тај тетанусов бацил живи иначе у земљи, нарочито у ђубровитој, баштенској земљи, и човек се њиме окужи, кад бос иде по таквој земњи или кад је узима у руке, а на кожи има макар какву раницу. Ранице се онда окужи, и човек добије тетанус, и ако можда није ни приметио, да му је кожа била негде раскрвављена. То одрастао човек, А мало дете разболи се, кад му се зарази пупак, дакле одмах првих дана по рођењу.
Кад то знате, онда се нећете чудити, зашто сам ја тако често наилазио на шклопце баш тамо у пољу, на Стефановићевом имању. Тамо свет има посла са земљом, тамо се пре нађу и нечисте руке, које повијају новорођено дете, и нечисто корито, у којом се оно купа, и нечиста пелена, у које се увија. Тамо стога имам више тетануса, него у вароши, као што га у опште у селу има више него у граду. Али пре него што на то пређем, да кажем укратко, како сама болест изгледа.
Рекао сам већ, од тетануса побољевају и мала деца и људи. Болест је и код једних и код других страховита и најчешће се свршава смрћу. Испрва човек осећа само неку затегнутост и укрућеност у вилицама и у врату. Мало после осети, да не може да отвара уста; дете престане да сиса. А убрзо затим човек се сав укочи и почне добивати грчеве у целом телу. Чело му дође убрано; уста развучена, као у осмех, горак, „сардонски“ осмех, или отомбољена, као пред плач; вилице му се тако стегну, да му често ни најтањи врх од кашике не можеш метнути међу зубе; очи му се укоче и право, непомично гледају напред; глава му је забачена, а врат крут, да га никоја сила, чини ти се, не може савити; тело му се погури унапред, јер му се ртењача извије као лук, а укруте му се и ноге и руке. Сва та укоченост на махове по мало попушта, али исто тако често прелази у страховито грчење целога тела, те ти изгледа да ће се болеснику поломити сви зуби у глави и покрхати све кости у телу. Он је за све то време при чистој свести, и можете мислити, какве су то грозне муке за њега, кад се сетите, колико боли само један слаб грч у палцу или у листу. А он има најјаче грчеве у целоме телу! И то тако траје и по читаву недељу дана, грчеви се све чешће понављају, и најпосле готово никако више и не попуштају, док несрећни болесник у најстрашнијим боловима не умре. А ретко се кад дешава, да је болест блажа и да се продужи и по неколико недеља. У таквом случају може болесник каткад и да оздрави. Ми, лекари, слабо шта можемо ту да помогнемо. Можемо да покушамо морфијумом да ублажимо болеснику болове, и то је све.
Страшна, дакле, болест, и колико сам ја видео, доста честа. Да бих био сигурнији, потражио сам у последњом „Статистичком Годишњаку“, да видим колико од ње свет у Србији умире. И нашао сам ово: Године 1901, забележено је, да је од шклопаца умрло у варошима 32, у селима 123, свега дакле 155 душа. То не би било ни тако много, кад би ти бројеви били тачни. Али они свакако нису тачни. По селима, па и по варошким малама бележи се узрок смрти махом на основу казивања нестручних људи, укућана умрлога детета, а лекар болесника и не види. И колико сам ја видео, кад дете умре од шклопаца, често родбина каже да ја умрло од „дечје болести“ или од тога, зато је слабо и рођено. Зато ће свакако бити, да су многи шклопци отишли у те две рубрике. А од „дечје болести“ („фраса“) умрло је, по „Годишњаку“, 1901. године 1445 деце, од урођене слабости 4303 детета…
Рекао сам у почетку, да бих волео да нарочито жене прочитају овај чланчић. Јер за њих баш и излази из њега једна важна поука: Новорођено дете треба у опште држати врло чисто, али је та потреба нарочито неопходна за време док му не зарасте пупак; и најмањи нечистоћа било руку, било одела, било корита, било собе може у то доба тешко да се освети. Не треба, најзад, заборављати, да и бабица може каткад бити неисправна и да и на њене руке и маказе треба добро мотрити.