Неколико дана лепо, па опет киша, опет ветар. И непрестано тако. Оно истина, ми у Србији у опште немамо лепо пролеће, али ова је година зацрнила. И то ће, нема сумње, бити један од узрока, што овог пролећа оволико болујемо. Где седнете, где станете, само о болести чујете разговор, о болести и о овом несрећном времену. А у свим тим разговорима најчешће се спомиње једна реч: инфлуенца. Тим се именом крсти данас свака кијавица, сваки кашаљ, сваки ревматични бол, али је ипак истина, да ове године имамо врло многе баш и праве, истинске инфлуенце. И зато ја данас, у ово доба инфлуенце, хоћу о инфлуенци и да говорим.
Навлаш сам ту реч неколико пута једно за другим написао. Пазите дакле: инфлуенца, ин-флу-ен-ца, тако се та реч говори. Не можете замислити, како чудно писменом човеку изгледа чељаде, који говори „инфуленција“, „фуленција“ и тако којешта. Јер, најзад, сељаку се тако што и може и мора опростити, али се но може опростити човеку који прима толико и толико талира плате, ни жени која држи фризерку и гледа Коклена.
То онако узгред, у загради. А сад на саму ствар.
Као што рекох, ово је сад доба инфлуенце. И како ова кошава и ова влага канда не мисле тако скоро да нас оставе, не можемо се ни ми надати да ће нам инфлуенца ускоро отићи из гостију. А то ће нас скупо стати, врло скупо. Прво зато, што је то болест која се веома лако шири на све стране, а друго стога, што смо сви ми лакомислени, просто као деца лакомислени према тој болести. Јер пре свега, и ако се она лако шири, ипак је разуман човек колико-толико у стању да се од ње чува. Доказано је, да инфлуенцу најлакше добивају људи који често пате од кијавице, од крајника и од обичног кашља — дакле људи који лако назебу. И онда је сасвим појмљиво, да се чвршћањем тела, сузбијањем мекуштва можемо и ње сачувати.
Ја сам о том нашем мекуштву већ говорио, онда кад је била реч о башлици. Рекао сам тада, да са учвршчивањем тела треба отпочети у лето, и обећао сам да ћу се на ту ствар вратити, кад јој дође време. Тада ћу моћи бити и опширнији, и без сумње ћу и мог пријатеља Б. уверити, да греши кад од страха од инфлуенце по шест месеци у години дана носи каљаче и башлику. Нека, дакле, на томе и остане. А сад да се задржим на једној другој ствари.
Не страда свет од инфлуенце, него од болести које се на њу надовежу. А оне се надовежу понајпре код људи који узму ствар олако, па се не чувају. И у томе је највећа опасност од те болести, Редак је већ човек (нарочито „интелигентнији“ човек), који ће у ово доба инфлуенце, чим осети да му није добро, остати код куће и позвати лекара. Сваки ће готово отићи прво у дрогерију и купити за грош аспирина или салипирина, поносећи се што је тако паметан, па зна да је то „најновији лек против инфлуенце“. И иће и даље на посао и у кафану, и хвалиће се како он увек инфлуенцу „на ногама прележи“. А доктора ће позвати тек кад га каква озбиљна компликација свали у кревет. Колико сам ја запазио, то је ове године код одраслих људи понајчешће запаљење грудне марамице. Њега је пун Београд, а колико је то озбиљна болест, о томе ћемо други пут разговарати.
Овом сам приликом хтео да кажем само ово: Боље вам је, кад се поболите, да останете неколико дана код куће и да платите једну лекарску посету, него да после лежите и зовете лекара недељама и месецима.