Кад сам пре пет-шест година био у Приштини, причала ми је једна тамошња жена, како је родила своје деветоро деце. Чим осети, вели, већ озбиљне болове, она истера све из куће, па се затвори у собу, шета и лежи док се дете не роди, па онда устане, подвеже детету пупак, окупа га и уреди, и кад све то сврши, замеси погачу, испече је под црепуљом и дигне се онда с погачом у комшилук куму, да му јави да је добио кумче. Тако је она родила деветеро деце, и сва су јој, хвала Богу, жива и здрава. А и она је видео сам, била чила и здрава, увек весела и увек у послу.
То сам, дакле, чуо и видео тамо на Косову. А тек доцније, живећи у селу, уверио сам се, да и наша сељанка, ако не баш сасвим тако, а оно бар врло слично рађа своју децу. Она је, додуше, ретко кад сама, кад наступе ти тешки часови, пуно баба тумарају и брљају око ње, за то време, али ни она не лежи дуго после порођаја, него гледа да што пре устане и пође за послом.
И сад бих вам ја могао пуно којешта казати, и могао бих вам доказати, како то упропашћује наше сеоске женскиње, али која ми вајда од тога? Сељанке „Политику“ не читају; читају је варошанке, па зато варошанкама треба и говорити.
То, међутим, не значи, да и варошанке жене не греше у том погледу. Напротив, и оне врло често устају сувише рано, много пре десетога дана, са постеље и излажу се на тај начин опасности, да остану вечити богаљи, на терету и себи и својима. Али ипак, њима се та погрешка не свети толико често, као једна друга, куд и камо опаснија.
Ми лекари ретко кад имамо прилике, да будемо крај породиље, кад је њен порођај нормалан, правилан. Нас зову онда, кад наиђе каква несрећа, било за време самог порођаја, било после порођаја. И тек у таквим приликама видимо ми, каква се све чуда догађају у породиљској соби.
Мој пријатељ и колега В. увек се слатко смеје, кад прича како су му некада у једној нашој паланци жене прорекле врло црну будућност. Запрепастиле су се, вели, кад су виделе, колико је чаршава и осталог рубља упрљано и бачено на гомилу за време порођаја његове жене. „Нема од њега ништа“, говориле су жене. „Никад тај ништа неће имати. Гладоваће под старост“.
Запрепастиле су се, наравно. Јер оне код породиље употребе све друго, само не оно што треба. И апсолутно не могу да појме, како се под њу може напри-[…чист чаршав, а не некаква стара, прљава…], не могу да појме, да је чистота баш за време порођаја и после порођаја први услов, који морамо тачно до крајњих граница испунити, ако хоћемо да се не играмо породиљиним животом.
У детаље ми није могуће улазити. Кад кажем чистота, онда мислим и на чистоту бабице и на чистоту собе, постеље, рубља, једном речју сваког и свачега што долази у додир са породиљом. А како ми лекари, као што рекох, ретко кад долазимо у прилику, да лично саветујемо и породиљу и њену околину, они треба да буду бар толико смотрени, па да зову спремну, школовану бабицу, коју ће сад већ скоро у свакој вароши и варошици моћи наћи. Све оне бабе, и из фамилије и из комшилука, треба терати из собе. Ни појма, ама ни појма немају оне, како се чува породиља. Оне, као оно стари наши хирурзи, перу руке тек после порођаја, а како на руке пазе, тако пазе и на све остало.
И то се онда породиљи љуто свети. Кад наиђу грознице, кад породиљу стану мучити болови у трбуху, кад се све у њој запали и загњоји, кад се најзад и крв отрује, једном речју: кад наступи бабиња грозница, која је код нас тако честа, онда све те бабе слежу раменима и веле: „Назебла је.“ Али она није назебла, не долази бабиња грозница од назеба. Бабиња грозница долази од нечистоће, од прљавштине, а нечистоћу и прљавштину доносе незнање, непажња и лакомислено играње са људским животом.