Од једног колеге из унутрашњости добио сам јуче писмо у којем ми између осталога каже и ово:
Жалиш се, како не можеш туберкулозне болеснике да пошљеш у болницу, те да не трују и остале своје укућане. Нема, велиш, у болници места, а свет и не пристаје да иде у њу, јер није као што треба уређена. И то кажеш за Београд, а шта би тек рекао, да си мало дуже служио по унутрашњости? Како тек ми можемо да одвајамо такве болеснике од куће? Јер ваша је болница ипак цвеће према ономе што се по осталој Србији крсти тим именом.
Замисли само ову слику: Стара, сниска, изслужена кућа, коју већ ниједан крштен човек не би узео под кирију; оно неколико соба у њој начичкано креветима, да између њих не можеш проћи; кад уђеш у њих, задахне те покварен, смрдљив ваздух, да једва чекаш да изађеш; народа унутра пуно: у једном кревету нека изнемогла баба, што је дошла ту да не скапа напољу од зиме и од глади, у другом јавна женска, коју је физикус због заразне болести стрпао у болницу, одмах до ње нека жена из судског притвора што је отровала мужа, а уз њу млада нека девојка са села, која је по савету лекара дошла да се у болници лечи, пошто код куће нема такве неге, па онда опет јавна женска, опет нека изнемогла или јектичава баба и тако редом. И толико их много има, ди све по три на два састављена кревета леже.
Сад ми реци, молим те, како могу неког да светујем, да иде у болницу? И реци ми још нешто — ту си у Београду, па боље видиш него ја — реци ми, шта раде сви ти људи, што су се примили посла да се брину о овом нашем народу?…
Ту је мој колега продужио да говори и о нашој господи из санитета, и о господи министрима, и о господи народним посланицима, али ја мислим, да ми је излишно износити и тај део његовога писма.
*
После писма, једна опомена.
Још мало па нам долази 1 мај. Силан се свет већ поодавно устумарао и тражи нов стан; ретко је ко задовољан, па тражи нешто боље. Тражи, а не уме да тражи. Не уме да има пре свега ово двоје на уму: стан мора имати сунца и светлости и мора бити сув, јер у мраку, у влази нема здравља, у мраку ни биљка не расте, а, некмо ли дете.
Ко то непрестано има на уму, тај ће добро загледати у сваки кутак, пре него што узме стан под кирију; тај неће узети рђав стан, па се после правдати како бољег није могао наћи. Има и добрих станова. Само треба тражити и добро отварати очи.