Једна тешка заразна болест, један опасан непријатељ, опаснији може бити, од свију који су нас последњих година нападали, све се више приближује Србији. Још пре кратког времена читали смо, да је у Немачкој, у Галицији, у Чешкој и Моравској, а јуче јављају, да је дошао већ и у Трст и у Пешту. А одатле му није тешко доспети и до Београда. И онда тешко нама!
Али прво да опишем тог непријатеља.
То је заразно запаљење мозга. У самој ствари, тачније би било рећи: заразно запаљење можданих и кичменоможданих опана (научно се та болест тако и зове: Meningitis cerebro-spinalis eipdemica), али код нас је онај први израз већ одавно ушао у потребу — и оно обично, кобно запаљење мождане опне зове се „запаљење мозга“.
Већ се по самом имену види, колико је та болест опасна. Кад лекар данас, у обичним приликама каже за болесника, да има запаљење мозга, онда цео свет зна, да је то у исти мах и смртна пресуда томе јаднику. Замислите сад, да се таква болест јави као заразна, као редња, па ћете разумети, какав страховит крвник прети да нападне на нас. Оно истина, од тог заразног запањења мозга не умру баш сви болесници, али их умре половина, а и то је довољно да помори свет у местима, где зараза узме већи мах.
Има још нешто, што је страшно код те заразе; болест спопада већином децу и младе људе. И зато у местима, у којима завлада јака зараза, остану у многим кућама само старци и бабе, да пале свећу својим помрлим синовима и унучићима.
Ја немам намере опширно да описујем, како та болест долази, тече и пролази. У „Књизи о здрављу“ каже се за њу, укратко, ово:
Први су знаци болести тужно расположење, главобоља, несвестица, претерана осетљивост према чулним утисцима, блед, болестан изглед, раздражење, изненадно гађење и повраћање.
После неколико дана згрче се јако мишићи шије; шија се укочи, а глава се јако забаци назад. У ртењачи се појаве жестоки болови и пружају се чак у удове. Болесник је испрва при свести; доцније изгуби свест. Телесна је температура при томе већином само умерено повећана, али је сасвим неправилна, час скаче час пада. Дисање је неправилно, површно; после се појаве и грчеви и бунцање. Болесник брзо изгуби снагу и умре. Кад срећно прође, оздрави потпуно тек после дужег времена.
Та болест долази у најопасније заразне болести. Од прилике половина болесника умре, а кад који остане жив, заостану му гдекада душевне болести, слабо памћење, слепило, глувоћа, узетост итд.
Тако, дакле, болест изгледа. Али то је споредно. Главно је знати, како се болест преноси и како се човек може од ње чувати.
Заразно запаљење мозга је, као што јој и само име каже, заразна инфекциозна болест. То значи, да су јој узрок нарочите кужне клице. И те су клице, одиста, често пута и нађене. Нађене су и на оболелим опнама мозга и кичмене мождине и у слузи што се скупља у носу и у ждрелу болесниковом.
Том се слузи болест и преноси с болесника на здраве људе. Кужна слуз доспе на руке људима што имају посла с болесником, или на ствари, које после ти људи дирају, или се сасуши па се с прашином дигне у ваздух који здрави људи удишу — тек, потребно је да она, тако кужна, уђе ма на који начин у нос или у уста здравом човеку, и он ће се тек тада разболети.
Кад човек то зна, он је колико толио у стању да се чува од те несрећне болести. Кад се болест већ појави у његовом месту, он мора пре свега гледати, да не долази у додир ни с болесницима ни с људима који имају посла с болесницима. А осим тога мора најсавесније пазити на чистоту око себе и на себи; нарочито мора чисто држати руке и лице.
То друго је данас дужност и свима нама, јер од Пеште до Београда није далеко.