Јуче је сахрањена она туберкулозна жена, о којој сам пре неког времена на овом месту говорио. Читаоци „Политикини“ сетиће се, зашто сам је онда поменуо: Навео сам њену кућу као пример за оне силне наше породице, у којима једно чељаде болује од јектике, а сви други укућани и једу и пију и спавају заједно с њим, јер нити они имају куда, нити болесника могу да изведу из куће. Рекао сам, да један такав болесник зарази и отрује тада целу кућу, и да је крајње време да се у Београду подигне ваљана болница, у којој би такви болесници лежали, одвојени од свију здравих људи.
Данас хоћу да изнесем још један предлог о тој истој ствари.
Кад се у каквој породици, која нема велики стан, разболи когод од јектике, најважнија је, дакле, ствар, извести из куће или болесника или осталу чељад, нарочито децу. Болесник се може водити само у болницу, и о томе сам прошли пут говорио. А кад се то, из буди каквих разлога, не може, онда треба одвојити децу.
Али куда ћете с децом? Куда ће с њом нарочито сиротиња, која нема срестава да је преда на чување туђим људима?
На то је питање одговорио чувени француски професор, др. Граншер. Он је казао овако: кад се у којој породици разболи неко од јектике, онда сву здраву децу треба одмах извести из куће и предати другим породицама на чување. Да се болест не би разносила, треба свако дете тачно прегледати и видети, да ли је још потпуно здраво. А да би сама деца имала од тога што већу корист, треба их слати у породице, које станују у пољу, у чистом ваздуху. Тим породицама треба за то, разуме се, плаћати. Али пошто сиротиња толики трошак не може да поднесе, треба основати фонд, из којег ће се ти издаци подмиривати. И онда ће од тога бити тројака корист: прво по децу, која се склањају од опасности и долазе на чист ваздух, друго по родитеље, који више не морају да се брину за децу, па могу боље да се лече, и треће, по оне породице, које примају децу а којима тај приход није на одмет.
Тако је рекао др. Граншер, па је одмах почео и радити, да се његов предлог оствари. Први приложник била је његова жена. Она је за ту ствар дала одмах 100 хиљада динара, други људе додали су колико још треба, и тако је, пре две године, основано у Француској друштво „Oeuvre de préservation de l’enfance“.
Ми у Србији немамо, можда, пара да одмах подижемо болнице и санаторије. Али свакако имамо толико, колико би било довољно, да се тај Граншеров посао отпочне.
Моја жена није у стању да у томе поведе коло, али има других, богатих људи и, нарочито, жена, па нека они покажу, шта умеју.