Господину Св. Јакшићу, власнику и уреднику „Штампе“
У 91-ом броју Вашег листа „Штампе“, од 1. овог месеца, изашао је један чланак, у којем се на просто невероватан начин напада главни одбор Друштва за чување народног здравља. Чланак је писан на основу штампаног извештаја неготинске дружине за чување народног здравља која је још раније искључена из Савеза и може се поделити на два дела: у једном се напада на рад главног одбора као друштвено управе, а у другом се руже поједини његови чланови као људи, мада им се имена не износе.
Ја немам ни дужност ни право, да браним одбор као заједницу, јер сам само један од петнаест чланова његових; цео је одбор нападнут, па ће се као целина и бранити, и то потпуно успешно, видећете за који дан. Али ја сам један од оних, који су и лично нагрђени, па ми се зато треба овако појединачно и бранити.
Мене грде за две ствари; прво, што сам од неготинске дружине добио лозове за њену лутрију, па их продао и тобож „паре стрпао у џеп“, и друго, што сам у друштву са др. Вукадиновићем и др. В. Поповићем, док смо били у Ћуприја основао Друштво за чување народног здравља не из неке истинске жеље да се помогне народном здрављу, већ да бих се из унутрашњости „протукао у Београд“.
А колико је и једно и друго истина, видећете одмах:
- Од неготинске дружине добио сам на продају 50 лозова у доба, кад сам у кући имао да сносим највећу несрећу која човека може да снађе, и нисам на њих ни мислио све док једног дана од те исте дружине не добих једну отворену карту, у којој ме на крајње неучтив начин позива, да јој пошљем новац за послате ми лозове, тоном, којим се не сме служити ни шнајдер, кад од овог најгорег платише тражи дуг. Ја сам био буквално згранут том неуљудношћу и нисам од онда хтео ни да знам за те људе: нисам им чак ни лозове хтео паковати и враћати, него сам им само поручио, да им свих 50 лозова стоје на расположењу — сами су ми их послали нека сами и нареде коме, да дође мојој кући и да их узме. И ти лозови тако стоје и данас у моме орману.
- Друга лаж старијег је датума: годинама већ причају понеки људи, како смо ми само зато основали Друштво за чување народнога здравља, што ће нам оно послужити као реклама, да се докотурамо до Београда. И кад сам например ја после неког времена одиста и дошао у Београд, они су говорили: „Ето видите, не рекосмо ли вам у чему је ствар?“
А ја сам, међутим, овако дошао у Београд: дао сам оставку на службу, коју сам дотле имао и дошао сам овамо да о свом руву и круву живим. И живео сам овде без икакве службе, без икакве плате, и ни један једини пут нисам ни завирио у министарство или у друго које надлештво, да потражим какву било плату или хонорар. Тек много доцније, скоро после две године, расписала је београдска општина стечај за једног лекара, и ја сам се тада пријавио и био сам изабран. Како онда смете Ви у Вашем листу да тврдите, да сам се помоћу Друштва за чување народног здравља докотурао до Београда?
Мени је оснивање Друштва за чување народног здравља донело двоје: да трошим своје време на послове који ми се ни једном паром не плаћају и да будем грђен по новинама. Али ја за то не марим, јер имам једну огромну сатисфакцију: тек од како је основано Друштво за чување народног здравља, тек се од тада говори и води рачун о народном здрављу и у штампи, и на зборовима, и у Народној Скупштини.
Мени није жао на оне из Неготине: какви су онако и пишу, али ми је жао на Вас, г. Јакшићу. Ви ме морате знати: Знате ме још из доба, када смо заједно били у Скопљу, у оно бурно доба пре 10 година, када сте имали толико прилика да ме познате и да видите, јесам ли ја, могу ли ја уопште бити тај шићарџија и лопов, каквим ме Ваш лист сада прави. Име ми истина нисте у том чланку споменули, али се ја ево не устручавам јавно да кажем, да се оне Ваше речи односе на мене, јер знам, да ћу свуда, и на суду и у јавности, доказати, да вам ја у праву, а не Ви.
Београд, 3 априла 1907.
D-r Слободан Рибникар,
лекар.