Једно интересантно предавање
Прекјуче по подне била је у Шапцу годишња скупштина Друштва за чување народног здравља. Из Београда су на њу тог јутра отпутовали чланови главног одбора г. г. др. М. Јовановић Батут, К. Главинић, др. Л. Станојевић, др. Р. Вукадиновић, др. М. Ивковић и др. С. Рибникар, а осим њих и изасланици месних дружина из Београда (савиначке), Варварина, Дубравице и Осипаонице. На скупштину су, сем њих, дошли још и изасланици шабачке дружине и доста света из Шапца, нарочито женског света.
Председник главног одбора, г. др. Батут отворио је, у гимназијској сали, скупштину говором, у којем је изнео цео значај али и тежину посла који је Друштво за чување народног здравља узело да ради, па је онда прочитан исцрпан извештај главног одбора, о којем је у „Политици“ већ било речи. Извештај је једногласно примљен, па је онда одлучено, да одбор и у идућој години у истом правцу и са истом марљивошћу продужи рад. Дискусија се водила само о неколиким предлозима појединих месних дружина и друштвених чланова о изменама правила друштвених, који нису примљени, а затим је изабрано пет нових чланова у главни одбор; изабрани су; г. г. др. Л. Станојевић, прота Н. Божић, Андра Стевановић професор универзитета, Тодор Ђурић трговац, и др. Тих. Ђорђевић.
У вече је г. др. Батут држао предавање о наступној грозници (маларији). Оно је било и јасно и интересантно. Многи су слушаоци тек тада сазнали, да се наступна грозница не добија ни од назеба ни од воде ни од зеленог воћа, већ да је и њој узрок једна клица, коју са човека на човека преносе — комарци. Па су онда чули, да ни свака врста комараца не преноси маларију, него само једна једина, која се научним језиком зове „анофелес“, а дознали су и ту пикантну истину, да човека никад не уједа мужјак — комарац, него да је крвопија, па према томе и преносач наступне грознице само женка („cherchez la femme“ и код маларије, рече г. Батут). Осим тога научили су слушаоци од предавача и како се тај „анофелес“ разликује од других комараца и како се множи и живи: множи се легући јаја у тихим барама и барицама, а у лов па људску крв иде само ноћу, од заласка сунца, до зоре. И кад су све то чули и на сликама видели, дознали су и како се наступна грозница сузбија: или ваља уништити комарце, или ваља комарцима одузети прилику да пију крв која је пупа клица од маларије и да онда те клице преносе уједом и на здраве људе. Да би се оно прво постигло, треба исушити баре у којима се комарци легу, а да би се урадило ово друго, треба преко зиме излечити кинином све болеснике од маларије, па кад дође пролеће и код се комарци почну ројити, они да немају на коме да се напију заражене крви и да заразну клицу преносе на друге људе.
Предавање је са живим интересовањем саслушано. Штета само, што на њему није било онолико света, колико је требало да га буде бар у Шапцу, чија Мачва више но и један крај Србије страда од маларије. Интелигенцији шабачкој учинило се, свакако, важније, да оде на „венецијанску ноћ“, коју су тог вечера на једној бари крај Шапца приредили неки угледни чиновници.