Праву сахарску врућину имали смо ових дана у нашим крајевима, то смо сви осетили. Нисмо могли да радимо, нисмо могли да спавамо, да мислимо. А уз то смо и своје здравље излагали опасности, јер така жега може нашем телу нанети штете, и посредно и непосредно. О тим штетама по здравље згодно је сад рећи неколико речи, и ја то хоћу да учиним. Али пре него што на то пређем, морам да направим један мали увод. Неће ни он бити сасвим досадан, јер говори о појавама које сваког дана посматрамо.
Сваки онај, који је с лекарима имао посла, зна добро, да је човечје тело топло од прилике 37 степени. А слушао је, свакако, и да кад човек, у грозници, добије топлоту од 42 степена, он долази у директну опасност да од самог тога умре. Па кад је тако, онда зашто људи, који по читаве сате стоје и раде на сунцу, на жеги од 45 и 50 степени, остају у огромној већини живи и здрави? Зато што се и њихово тело не загреје до тог степена топлоте, кад се толико загреје и ваздух око њих, и камен испод њих и алат у њиховој руци?
Зато што је човек жив створ, способан да сам регулише своју топлоту. И то његово стално регулисање температуре чува га, да се зими не расхлади и смрзне а лети не прегреје и тако прегрејан умре.
Има неколико начина, на које човечји организам регулише своју топлоту, али за ове летње дане долазе поглавито два у обзир, и ја ћу само о њима говорити.
Први је у томе, што човечје тело само у себи производи у ово жарко доба мање топлоте него кад је око њега хладно. Јер ви без сумње знате: човек узима у себе храну, преправља је тамо и сагорева, и на тај начин производи у свом телу топлоту. И сад, кад је напољу топло, кад се дакле организам и иначе сувише загрева споља, сунчаном топлотом, он просто мање материјала у себи троши, мање сагорева, те се бар с те стране спасава сувишне топлоте. Зато човек лети мање и једе него зими, и сем тога, зато по врућини тражи да једе јела, која у организму, као гориво, дају најмању топлоту, например зеље, салату, воће, а клони се јела која јако загревају, као што је, у првом реду, маст.
То је први начин, на који човечје тело регулише своју топлоту. Али он, очигледно, није ни довољан ни најважнији. Овај други је главни:
Кад се човек налази у топлом ваздуху, он се зноји, тај се зној полако испарава, а то испаравање расхлађује човека. То расхлађивање он обично и не осећа, јер ни испаравање није нагло: осећа га само кад се испаравање брзо врши, например кад се знојав скине па стане на ветар да се суши. Али и ако испаравање није нагло, оно је стално и зато врло знатно. И одиста људи су разним мерењима утврдили, да се са човечјег тела, које из плућа које из коже, испари просечно по 900 грама воде на дан, дакле без мало по један читав литар.
Знојењем и испаравањем тог зноја брани се, дакле, човек врло успешно од врућине, или како се то друкчије каже, регулише температуру свога тела. И кад то испаравање не би наилазило на сметње, човек би много мање патио од врућине. Али сметња има, и оне су врло честе.
Ваздух прима у себе водену пару само до извесне границе; кад се до те границе дође, онда је он, како се то каже, засићен, и вода у њему више не испарава. Кад смо, дакле, у сувом ваздуху, онда ће нам се зној лако испаравати и нама ће бити хладовина; кад смо у ваздуху, који је већ пун водене паре, дакле влажан, онда нећемо испаравати и осећаћемо све већу врућину, што се дуже у тако влажном а топлом ваздуху будемо бавили. То је онда оно, што се зове омарина.
Кад то знате, онда ћете разумети и зашто се човек не може увек знојењем и испаравањем успешно бранити од врућине. Пре свега, нису ни сви предели у том погледу подједнаки. Негде је ваздух преко лета стално сув, негде влажан; у Калифорнији је, например, лето врло жарко, али га људи веома лако подносе, јер тамо у ваздуху никад нема сувише влаге. А сем тога, није ни на појединим местима ваздух увек подједнако сув или влажан. Кад је пред кишу атмосфера пуна паре, онда више патимо од врућине; кад се после кратке кише земља суши и ваздух пуни воденом паром, онда такође осећамо несносну врућину, омарину; кад седимо у локалу, у коме се зноје и испаравају и многи други људи, тада исто тако хучемо од врућине, итд.
И још нешто: Кад седимо мирно на тихом ваздуху, онда се од нашег испаравања онај слој ваздуха, што је директно уз нашу кожу, врло брзо испуни, засити воденом паром, па нас и тада обузме несносна врућина; то најбоље осећамо лети, кад је време тихо, кад се ни листић на дрвету не миче, или кад после ручка легнемо да спавамо. А кад има поветарца или кад се хладимо лепезом, онда тај ветар непрестано односи тај већ овлажени ваздух из наше близине, а доноси нам нов, још сув ваздух, на коме опет лако испаравамо и хладимо своје тело.
Најзад, кад на топлом ваздуху тешко радимо, ми тим радом у свом телу производимо много више топлоте, па се више и загревамо, више и врућину осећамо, него кад смо докони или кад какав лак посао вршимо.
Ето, то је тај увод, који сам морао да направим пре него што пређем на разговор о штетама које нашем здрављу наноси врућина. Како је, међутим, он испао дужи но што сам се надао, мора тај разговор да остане за другу прилику.