У ово доба покварених стомака, пролива и грознице чешћа је него иначе и она злогласна болест, коју наше жене зову „дечја болест“, варошанке и „фрас“ а лекари дечје „конвулзије“.
Од те болести многа деца сваке године пропадају, а да је код наших жена мало више умешности и мало мање предрасуда, можда би се многа од њих спасла.
Ја немам потребе, да опширно описујем ту болест: она је тако честа, да је свака старија жена добро познаје. Слика јој је, укратко, ова: Дете, које је дотле било потпуно здраво или од које друге болести болесно, изгуби на једанпут свест и добије трзање у очима, лицу, рукама и ногама. То несвесно стање траје кад краће, кад дуже — некад свега неколико минута, а некад читав сат и више. И трзање је, према томе, неки пут слабије, неки пут јаче — кад и кад се детету трзају само очи и лице, а кад и кад цело тело, и то силно, као у најачем наступу падавице. Кад трзање престане, дете падне у дубок сан, из којег се пробуди мрзовољно, бледо, малаксало. Тојест, ако трзање престане и ако се дете пробуди, јер се те тешке конвулзије често сврше смрћу.
Конвулзије су чисто дечја болест. Најчешће спопадају децу између трећег и дванаестог месеца старости, а ређе децу млађу од тога или у другој и трећој години живота; код још старије деце, међутим, никад се готово не виде. Имају дакле, наше жене право, кад их зову „дечја болест“. Само немају право у нечем другом, на шта ћу се мало доцније вратити.
Узрок конвулзијама може бити врло различит. Понекад су оне само знак какве мождане болести, али их понекад изазове и изненадан, јак бол (например повреда), а понекад ништа друго него избијање зубића; каткад им је узрок које тешко, несварљиво јело, каткад глисте у цревима; кадшто им хоће да их изазове и изненадна јака вика или лупњава, кадшто и сувише велика ватра ма у којој болести. Али сви ти узроци ипак су доста ретки, а у највише су случајева конвулзије последица тровања крви детиње. То, пак, тровање крви може да наступи у главном на двојак начин: прво, у заразним болестима, где кужне клице, бактерије производе отровне материје које прелазе у болесникову крв, и друго, у разним болестима црева, где се такве отровне материје стварају или тако исто животом и растењем бактерија или распадањем и труљењем хране, поглавито неисправне хране. Од заразних болести најчешће се удружују са конвулзијама шарлах, мале богиње, врућица, запаљење плућа и дифтерија, а од болести црева може свака да изазове и конвулзије, па било да иде са затвором, било са проливом.
Кад је реч о тим разним узроцима конвулзија, треба, међутим, имати ово на уму: Не добијају конвулзије сва деца подједнако лако. Код неког ће се детета оне јавити тек у тешком шарлаху или запаљењу плућа, а код неког већ после једног тешко сварљивог колача. Нека деца, дакле, имају предиспозицију за ту болест, и код њих ће се конвулзије јављати врло често у првој и другој години живота, док ће многа друга претурити тај део живота и многе болести преболети, а никад неће добити конвулзије. Та деца, што имају предиспозицију за конвулзије, то су она бледа, слабуњава деца, што пате од такозване „енглеске болести“, затим деца чији су родитељи нервозни или душевно болесни или епилептичари или пијанице или сифилитичари. Зато се и конвулзије у понеким породицама виђају на свој деци, и прелазе каткад просто с колена на колено.
Конвулзије су тешка болест, од које, као што рекох, многа деца пропадну. Апи ипак, са мало више разумевања и мало више труда, многи би такав наступ дошао и прошао, а дете не би угинуло. И ето, то је оно у чем наше жене греше. Оне „дечју болест“ сматрају као казну божју, од које се човек не може бранити. Зато у тој болести махом и не зову лекара, него скрсте руке и оборене главе чекају крај тој несрећи. А да умеју одмах да се нађу, и да увек што пре позову лекара, много би дете остало живо, које овако пропадне.
Лекара треба одмах звати већ и зато, што само он уме да пронађе, шта је кад узрок конвулзијама, па да га онда и отклони. Али док он не дође, треба урадити све, што ће наступ бар ублажити. Треба, пре свега, раскопчати и развити дете, да га ништа не стеже, ни око врата ни око груди, па му онда ваља енергично хладити главу — хладним облозима или, још боље, башиком с ледом. А где има згоде треба га одмах и клистирати, најбоље јако разблаженим сирћетом.
Кад се тако уради, већином ће срећно прећи и тежи наступ „дечје болести“.