Остало ми је још да кажем, како се маларија лечи и како се сузбија.
Барска грозница долази, срећом, у онај мали број болести, против којих имамо поуздан, специфичан лек. Код ње је тај лек кинин, и за њега су људи знали још много пре него што су и сањали шта је маларији узрок.
Графица Дел Хинхон, жена шпанскога вице-краља у Перуу, боловала је 1638. године од тешке грознице и излечила се једним перуанским народним леком — кором од једног дрвета, која се тамо звала „кина“. Графица је, онда, ту кору донела и у Европу и препоручивала је као сигуран лек од грознице, те се тако кина мало по мало рашчула и разнела по целом свету. Испрва су је доносили из Перуа поглавито језуити и лепе су паре, наравно, на њој зарађивали. Зато со туцана кина у то доба и звала „језуитски прашак“, ма да је у први мах била прозвана „графички прашак“. Али доцније је трговина кином отета од језуита, па се и то име изгубило. А још доцније почео се из коре вадити овај наш чист кинин, који се данас једини употребљава као лек против маларије.
Кинин је, дакле, сигуран лек од маларије, зато што је отров за пласмодије. Само што га болесник мора гутати у довољној количини и у подесно, прописно време.
Код лакших врста маларије, терциане и квартане, које су код нас, у осталом, и најчешће, довољно је, кад болесник (одрастао човек) узима 1 грам кинина на дан, најбоље 1 грам подељен у 2 или 3 дела. Али те кинине треба да узме на 3, 4 и 5 сати пре него што ће га ухватити грозница. То зато, што кинин најлакше убија младе пласмодије, а младе пласмодије пливају по човечјој крви, као што сам рекао, баш у време кад болесник добија дрхтавицу, те кад човек узме кинин на 3—5 сати пред грозницу, лек му управо у то најподесније време пређе у крв. Код тешке, тропске маларије мора се узимати кинин још у већим количинама, а време кад га треба узимати, може да одреди само лекар.
Међутим, у оба случаја треба имати и ово на уму: Није довољно пити кинин два-три дана. За тако кратко време може се пресећи грозница, али понека пласмодија остане у болеснику ипак жива, па може доцније изнова да се напати и да донесе грозницу — например и у сред зиме, кад нигде ни једног комарца нема.
Маларија се, дакле, сигурно лечи, нарочито ова наша, лакша. Али ма да се лечи, ипак народ у многим земљама толико од ње пати, да људи непрестано помишљају, како би је сасвим искоренили, уништили; то је, разуме се, важно нарочито за оне крајеве, где има много тропске маларије. И премишљајући тако, људи су пронашли неколико начина, на које се успешно може повести рат против грознице.
Да би се ти разни начини борбе боље разумели, морам поновити оне закључке, до којих сам јуче и прекјуче дошао:
- маларији су узрок живе клице, пласмодије;
- пласмодије преносе са болесника на здраве људе комарци (анофелеси), у топло доба године;
- комарци се пате само онде, где има бара и барица;
- кад се у пролеће комарци почну ројити, они само онда могу почети ширити маларију, ако у том месту наиђу на људе, који већ имају маларију, јер иначе немају где да нађу пласмодије.
Кад се то има на уму, онда је лако извести закључак, како се маларија може сузбијати:
- могу се уништити пласмодије у болесницима, па онда анофелеси немају где да се заразе;
- могу се здрави људи чувати од уједа комарчевих;
- могу се сами комарци таманити.
Први су начин препоручили Кох и Граси. Они кажу овако: Треба преко зиме добро, потпуно излечити све болеснике од маларије, па идућег лета могу онда комарци до миле воље уједати цео свет, и опет се неће нико разболети, јер неће бити пласмодија (а из других места неће бити донете, јер комарци не лете далеко). Кох је и у пракси показао, да се то може урадити: Стефансорт на Новој Гвинеји био је до скора једно од најзлогласнијих легала маларије на свету, а Кох се једанпут са својим помоћницима дао на посао, па је за неколико месеци прегледао тачно све тамошње становнике, све их излечио од маларије, и од тог доба тамо нема готово ни мало барске грознице. Начин је дакле добар, само се за њега тражи много лекарске снаге и много труда.
Други је начини јевтинији, али и несигурнији. Неки су ту препоручивали, да се људи мажу по лицу, рукама и ногама разним миришљавим мастима и зејтинима, па да се тако сачувају од уједа комарчевих. У том се погледу најбоље показало лимуново уље; кажу да комарац не прилази човеку, који је намазан тим зејтином. Други су предлагали, да се бар из кућа, нарочито из спаваћих соба пред вече истерају сви комарци, па су палили разно лишће и друге ствари, да тако димом и мирисом терају комарце. До сада се као најбоље срество за то показао прашак од хризантема, од којег се праве чувене свећице „зампирони“ и „занзолина“ (кад се увече запали таква свећица у соби, па се отворе прозори и врата, сви се комарци, кажу, разбегну). А трећи су предложили, да се у барским пределима по прозорима и вратима на кућама наместе честе гвоздене мреже, кроз које комарци никако не могу да уђу у кућу. За тај се начин највише заузима Чели у Италији. И први такав покушај учињен је тамо на железничким станицама, по равницама где има много маларије. Железнички чиновници падали су тамо као снопље од маларије, нарочито и зато, што морају да се баве напољу и ноћу, кад анофелес иде у лов. А откако им је Чели на куће метнуо те гвоздено мреже, а њих упутио да ноћу излазе само са велом на лицу и у рукавицама, од тог времена, веле, и они ретко пате од маларије.
Трећи начин, тамањење самих комараца, најтежи је и најскупљи. Да се то учини, треба или исушити све баре и барице или стално пазити и просто тровати јаја и ларве комарчеве по барама. Први је метод, очигледно, врло скуп, а други врло заметан. Јер да се комарци не би излегли из воде, треба у све баре и барице сипати штогод, што ће им јаја и ларве потровати или угушити, например петролеум. А то је свакојако заметно, баш и да није скупо.
То су, ето, та три начина, на које се људи боре против маларије. Код нас ће, свакако, још врло много времена проћи, док се и на такве послове почне помишљати. Али једно би се и сад могло учинити: могла би држава наћи начин, да наш свет, који толико болује од барске грознице, дође до јевтиног кинина. А кинин није само лек од грознице, него се кинином може човек сачувати да у опште и не добије маларију. То људи одавно већ знају: кад је граф Боневал 1717. године опсео био овај наш Београд, он је давао својим војницима унапред да пију кину, и сачувао их је на тај начин од грознице, која је иначе морила цео свет у овоме крају.