Ни у једно доба године не једе се толико воћа колико ових дана, а ни о једној животној намирници не владају код нас тако различити, често погрешни појмови као о воћу. Зато је време, да и о њему проговорим неколико речи, а доцније ћу већ уграбити прилику, да кажем коју и о осталим нашим најобичнијим јелима.
Воће не игра бог зна какву улогу као храна, оно је више посластица. Али ипак, многе врсте воћа врло су важни фактор по здравље човеково, те ми неће, ваљада, нико замерити, ако, говорећи о њему, будем мало и опширнији.
О користи и штети, које човек има од воћа, владају у народу врло различита мишљења. Једни су уверени, да се од воћа добија и грозница и срдобоља и друге тешке болести, а други верују, да је оно не само „здраво“ него и веома лековито у многим болестима; једни га не уносе никад у кућу, а други га дају у свако доба дана чак и деци која су тек проходала.
Истина је, међутим, као и увек, у средини. Колико је воће корисно као храна и као лек, о томе ћу мало после говорити, сад ћу пак да споменем само једну корист коју народ од њега има: Статистиком је доказано, да се онде, где се једе много воћа, пије у толико мање алкохолних пића. А да је то велика корист, увидеће свако, ко зна колико алкохол руши и здравље и морал и благостање и појединаца и читавих народа.
Што се тиче штете, коју човек може имати од воћа, она је у главном тројака: Воће, само по себи, није баш одвећ тешко сварљиво, али је у њему често толико киселине, да то квари желудац. Осим тога, у понеком, зрелом воћу има врло много шећера, а сваки већ и из искуства зна, да то шкодим стомаку и цревима. И најпосле, на воћу се често налазе разне бактерије, па кад се једе неољуштено и неопрано, те бактерије улазе у органе за варење и производе разне болести; ја сам већ имао прилику да објасним, да се на тај начин често добија и тифус и срдобоља и наша колера. Све те штете осетиће, разуме се, много пре човек, који већ има рђав стомак и црева, па се зато и препоручује људима са рђавим варењем, да једу само оно воће, које није ни сувише слатко ни одвећ кисело (јабуке и мекане крушке), па и то већином само кувано, јер је кувано воће у опште лакше сварљиво него пресно.
Да бих објаснио корист, коју човек има од воћа, морам претходио да кажем неколико речи о врстама воћа и о његовом саставу у опште.
Воће се обично дели у три врсте: у воће са семеном (јабуке, крушке, неранџе), у воће са коштицом (шљиве, трешње, вишње, брескве, кајсије) и у гроздасто воће (грожђе, јагоде, малине, рибизле, купине). У сваком воћу има, сем несварљиве грађе и воде, још и храњивих материја, од којих је најважнији шећер, па онда киселине и киселих соли, које му дају укус, и миришљавих материја (т. зв. воћних етера), које му дају арому. У опште узевши, воће са коштицом (сем шљиве „маџарке“) има више киселине него воће са семеном, те више и шкоди стомаку, али ипак треба имати на уму, де се сваком воћу хемијски састав мења према клими, времену, земљишту и варијету. Кад се, међутим, узме просечни састав воћа, онда се добија овај преглед:
У 100 делова има делова:
| воде | шећера | других храњивих материја | киселине | несварљивих материја | |
|---|---|---|---|---|---|
| у јабуци | 84,8 | 7,2 | 6,2 | 0,8 | 1,5 |
| у крушки | 83,0 | 8,3 | 3,9 | 0,2 | 4,3 |
| у шљиви | 84,9 | 8,6 | 5,1 | 1,5 | 4,3 |
| у трешњи | 79,8 | 10,2 | 2,4 | 0,9 | 5,1 |
| у грожђу | 78,2 | 14,4 | 2,5 | 0,8 | 3,6 |
Из тог се прегледа види, да највише шећера, па према томе и хране, има у грожђу; о њим се у том погледу може такмичити свакако само наша шљива „маџарка“, коју Немац Кениг вероватно није имао при руци, кад је вршио анализе, по којима сам ја направио тај преглед. Али покрај свег тог шећера, воће не игра велику улогу као храна. Јер пре свега, тих храњивих састојака има у њему ипак врло мало, а сем тога, таква храна не би била ни мало јевтина. Воће је, дакле, у главном посластица, која се врло згодно узима као „десер“. А уз то се, каткад, употребљава и као лек.
Да би се разумело, кад је воће посластица а кад лек, треба прво да кажем, како оно дејствује на човека. Његово најочитије дејство сваком је познато: воће олакшава „столицу“ — чисти човека, нарочито кад се једе на празан стомак. Сем тога, оно изазива и јаче мокрење и засићава човека, смањује му апетит. А из свега тога излази, да ће човек од воћа пре омршавити него одебљати.
Тако јак утицај имаће, међутим, воће само из човека, који га једе редовно у већим количинама; ко га пак једе умерено добиће, можда, мало лакшу „столицу“, али друго, јаче дејство његово неће осетити.
За обичне прилике важе дакле, према свему што сам до сад казао, ова правила:
- Воће смеју да једу само људи са здравим стомаком и цревима. Они, који имају слабе и осетљиве органе за варење, треба да га се клоне, нарочито ако су склони проливу.
- Исто тако не треба давати воће ни деци испод четврте године, јер су и њихова црева врло осетљива.
- Свако воће треба пре јела ољуштити или добро опрати.
- Да се не би пореметио апарат за варење, специјално да се не би добио пролив, треба јести воће у умереним количинама, најбоље после јела.
Ово последње важи, као што рекох, за обичне прилике. Има, међутим, случајева, кад се воће може јести и у већим количинама и на празан стомак. Тада тек воће управо, и игра улогу правог лека. Тако, као лек употребљава се нарочито грожђе, зрело, слатко грожђе. Али о том лечењу воћем, специјално грожђем говорићу сутра.