Морам да оставим за други пут започети говор о навикавању деце на хладноћу: долази нам 1 новембар, силан се свет тог дана сели, и мени је дужност да том приликом кажем по нешто о нашим становима, што треба да чују и они, који се селе, и они, који немају потребе или намере да се крећу у нов стан.
Ја ћу данас, између осталог, говорити и о томе, не шта све човек треба да пази, кад бира стан. На то ће ми, знам, многи рећи, да је то само празан разговор, јер је Београд препун до зла бога рђавих станова, у којима неко мора становати, зато што нема довољно добрих. И имаће право, кад ми то кажу. Али ја то зло — једно од најгрђих београдских зала — нисам у стању да отклоним. То је задатак јавне хигијене, посао у првом реду београдске општине па онда и државе, и моја је дужност да дам по које савет бар онима, који су колико-толико у могућности да бирају кад траже стан.
1
Да би стан био здрав, пре свега треба да буде довољно простран, јер ће само тада бити у њему довољно ваздуха. Оно истина ваздух се у соби непрестано обнавља (кроз прозоре, врата, оџаке, зидове), али ако у малом простору дише и испарава много људи, то ће обнављање бити недовољно, и у соби ће ваздух бивати све гори, загушљивији, шкодљивији. Кад је бенгалски набоб 1756. године потукао Енглезе, стрпао је 146 заробљеника у један тескобан, страшан затвор, и 123 од њих за једну ноћ се у њему угушило. А кад су Французи после битке код Аустерлица затворили 300 Аустријанаца у исто тако тескобан затвор, угушило се такође за једну ноћ више од половине њих. Ја те примере наводим да бих показао, како такав покварен ваздух (или, управо, недостатак чистог ваздуха, може човека и да убије. То се, наравно, не дешава људима који нису под катанцем, али ипак, ништа тако лепо не доказује, да је човеку за живот и за здравље неопходно потребан довољно простран стан.
Да би људи остали здрави, кад седе иди спавају у соби, потребно је да на сваког одраслог човека дође по 20 кубних метара простора. То је минимум, и на то треба свако да пази. А многи против тог правила греше, нарочито ноћу: у породицама, које имају само собу и кујну, спавају често сви у кујни док соба стоји празна, а они, који имају две собе, спавају у једној, а друга остаје неупотребљена, „намештена.“
2
Сунце је извор свему животу на земљу; да није сунца, да није његове светлости и топлоте, брзо би пропао цео живи свет на земљи. Зато и у нашим становима мора бити светлости, директне сунчеве светлости.
Али није то једини разлог, што станови треба да нам буду пуни светлости. Сунце и иначе утиче на наше здравље.
Пре свега, сунчана светлост убија бактерије, па дакле и клице разних заразних болести. Светлост је на тај начин најјаче и најраспрострањеније срество за дезинфекцију на површини земљиној. Само у помрчини могу бактерије да живе и да напредују.
Осим тога, само у светлој соби види се где има ђубрета и прљавштине, а кад се нечистоћа види, она се и уклања. Мрачна соба, међутим, може бити и прљава и нечиста, а нико то неће видети, па је нико неће ни очистити. А само у чистоти може бити здравља.
Најпосле, светлост утиче јако и на наше расположење. На светлости се осећамо весели, чили, у помрчини туробни, мрзовољни. А то утиче јако и на здравље. То се лепо види на осуђеницима, а још лепше, може бити, на људима, који живе неко време близу севернога пола. Поларна ноћ траје без прекида скоро пола године, и сви су људи тамо за то време просто измењени. Или вечито поспани или необично раздражени, а уз то махом бледи, као испијени.
Зато узимајте само стан који је лепо светао, тојест где прозори гледају директно у поље (на улицу или двориште), тако да сунца у њих може ма у које доба дана директно да сија; собе, у које светлост долази из каквог ходника или из друге собе, нису здрави.
То треба да имају на уму и они, који имају веће станове. У таквим се становима у Београду готово увек нађе по нека таква полумрачна соба, која гледа или у ходник или у тескобно, мрачно двориште. А врло се често види, да људи (и то школовани људи) баш у тој соби спавају, а најлепшу, најсветлију собу употребљавају као „намештену“ собу, као „салу.“ То је велики грех; тиме ти људи просто упропашћују здравље својих укућана, нарочито своје деце. Ако, дакле, неко већ мора да узме стан, у којем има и која таква соба, он нека дању живи и ноћу спава у оним оделењима, која су лепо светла, а ту мрачну собу нека „намести“. Она му и иначе треба свега два-три пут годишње; за њу и онако џабе плаћа кирију.
3
Београд је пун влажних кућа, а да су такви станови шкодљиви по здравље, то немам потребе нарочито доказивати. Доста је кад кажем, да су влажни зидови увек хладни и да због тога у таквој соби човек врло лако назебе; да се у влази много лакше залегу кужне клице него на сувоти; да је у влажној соби ваздух увек тежак, загушљив, и најзад, да је та сама влага често знак, да у соби нема ни сунца ни светлости.
Треба се, дакле, клонити влажних станова. А стан може бити влажан на двојак начин: или је кућа нова, још неисушена, или је зграда стара па се овлажила, било оздо, било са стране.
За нове се зграде обично каже, да су довољно осушене ако су стајале готове, већ омалтерисане 2—3 месеца, нарочито кад су зидане по лепом, топлом и сувом времену. Али то није тачно. Много више времена треба кући, па да се добро осуши. Зато се не треба усељавати у нову зграду све док не прође и пола па и три четврти године од како је сазидана.
Кад се ко нађе у старој згради, у којој се доцније појавила влага, он нека не живи и не спава у соби, у којој је зид овлажен, него нека ту собу употреби за „салу.“ А ако има свега једну или две собе, па су обе влажне, он нека се одмах сели. Ако га газда не пушта он нека се јави општини, па ће му она дати право да се из таквог стана исели и у „невреме.“
4
Кад се човек сели, лако му се може десити, да уђе у стан, где је дотле неко боловао од какве заразне болести. У томе је погледу нарочито опасна туберкулоза, јер такве болеснике лекари не пријављују властима, те општина и не врши дезинфекцију станова, из којих се исељавају јектичави болесници. Зато при промени стана треба четворе очи отварати.
Пре него што се човек усели у нов стан, треба сва одељења добро да окречи, изриба и проветри; тиме ће готово сигурно утаманити све кужне клице у њему. Мука је само, што су сад куће већином „малане“, па са не могу кречити, а да се поново малају, за то треба прилично новаца. У таквом случају треба човек добро да се распита, ко је дотле у том стану живео, па ако чује да је у њему било некога, који је дуже време кашљао или кашљуцао, онда треба да тражи од општине, да се стан прописно дезинфикује.