Прошле сам недеље казао, да је алкохол отров, који доноси болест и смрт, који води у лудницу и у казамате, и који се људима и на њиховом породу свети. Осим тога рекао сам, да пијаница није само онај, који преко мере пије, него и онај, који пије редовно, сваког дана, ма и мале количине алкохола. Данас ћу покушати да разбијем још неке заблуде о алкохолу, у којима, како видим, живи огромна већина нашега света.
Али пре него што на то пређем, хоћу да допуним и проширим мој прошли говор.
Алкохол је, дакле, шкодљив, ма у каквом се облику пио. Али је нарочито штетан, кад се пије јако концентрисан. То значи, да човека најаче трује ракија (и коњак, рум, ликер) јер у њима има 20 до 80 процената алкохола; значи даље, да је вино мање шкодљиво, јер у њему има 6—16 процената алкохола, и најзад, да најмање шкоди пиво, пошто је у њему свега 3—5 процената алкохола. Другим речима: човек ће попити од прилике једну исту количину чистог алкохола и кад попије две кригле пива и кад попије 4 деци вина и кад попије 3 чаше коњака, али ће му тад алкохол највише шкодити као коњак, мање као вино, а најмање као пиво. Сем тога, у свим готово алкохолним пићима има покрај правог винског („етилног“) алкохола још и такозваног „фузела“, а то је смеша алкохола других врста и друкчијег хемијског састава, који су за човека много отровнији него тај вински алкохол. И према томе, она пића, у којима има много фузеола, много су и шкодљивија него пића, где њега мало има. А највише фузела има у ракији, и то у јевтиној, рђавој ракији, „шпиртуљи“, док га у добром вину и пиву готово и нема. И по тој, дакле, особини, ракија је опаснија по човека него ма које друго пиће. Многим ће мојим читаоцима лакнути, кад прочитају те две напомене, — онима, тојест, који не пију ракију, а воле да оду на чашу пива и да уз јело попију и коју чашицу вина. И ако то знам, на ипак нисам хтео ту ствар да прећутим. Јер најпосле, ко баш неће да се одрече алкохола, тај нека бар зна, које му алкохолно пиће најмање шкоди.
Пошто сам, дакле, утешио добар део својих читалаца, могу да пођем даље.
Док се ми лекари упињемо да докажемо, како је алкохол отров, дотле већина света верује, да алкохолна пића хране човека, да изнемогломе дају снагу, бледоме, малокрвноме румене образе. А то је, одмах да кажем, просто заблуда; многи су експерименти вршени, да се то питање тачно расветли, и сви су они доказали, да је то заблуда. Јер ево шта је тим експериментима утврђено:
Човеку је, као што сам већ на овом месту изнео, потребна храна, у којој има извесна количини беланчевине, угљених хидрата и масти. Алкохол, међутим, не може да замени ниједан од тих делова хране; он дакле не храна човека. Али алкохол може нешто друго да уради: кад се даје човеку у малим количинама, он штеди беланчевину и маст, тојест он сагорева у организму и зато у организму мање сагорева беланчевина и маст. То значи, да човек не може од алкохола добити ни мишиће ни маст, али да алкохол може учинити, да човек, кад је без хране, донекле штеди и своје мишиће и своју маст, који би иначе много брже ишчезли, сагорели; другим речима; алкохол не даје човеку снагу, као што му је даје храна, али чини да човек спорије губи снагу, кад не добија довољно хране. И значи још и ово: кад неко добија управо толико хране, колико му је потребно ни да не дебља ни мршави, он се с том храном може и угојити, ако уз њу добије и по мало алкохола.
Као што се види, алкохол нам може учинити само једну услугу: може да нам штеди снагу (мишиће и маст) кад нам се деси, да немамо довољно хране. Зато га ми лекари дајемо, у малим количинама, људима, који болују например од тифуса или од запаљења плућа, па не могу да једу и ватра им тело сажиже. То чинимо зато, што те болести не трају дуго, па верујемо да алкохол за тако кратко време неће човеку у другом погледу шкодити. А нећемо га дати здравим људима, да се помоћу њега угоје или да уз недовољну храну сачувају снагу, јер би им тиме, истина учинили услугу, али би их у исто време направили пијаницама, а пијаница није дугог века, па ма и угојен био.
Од алкохола, дакле, човек у обичним приликама има више штете него користи. Он нити храни, нити крепи, нити прави румене образе. Зато се њиме и не треба „крепити“. Нарочито га не треба ни у ком случају и ни у ком облику давати деци: за нежни дечји организам он је још много жешћи отров него што је за одраслог човека.
Те се, дакле, заблуде треба отрести. А исто тако треба знати, да је заблуда и оно мишљење, да алкохол чини добро човеку зато што му „отвара апетит“. Али о њој ћу говорити другом приликом, ваљада онда, кад будем говорио о зачинима.