Није ми било у програму, да данас говорим о алкохолу, и што излазим из реда, томе је узрок ономодашњи јубилеј д-ра Данића. Борбу против алкохола први је у Србији започео д-р Данић, он је и сада још најистакнутији радник на томе послу, па је, мислим, ред, да и ја данас узмем реч о том питању. Тиме ћу бар јубилару исказати, како много ценим његов рад.
Није чудо, што је баш д-р Данић први код нас повео борбу против алкохолних пића. Он је, пре свега, лекар, а ми лекари најбоље видимо, колику штету наноси алкохол људима. Видимо сваког дана, како он упропашћује здравље човеково: руинира му желудац, производи у њему тешке катаре, које ни Карлсбад не лечи; сагорева му и осуши џигерицу, изазивајући у њој болести од којих још нико није оздравио; квари му бубреге и проузрокује у њима запаљења која се редовно свршују воденом болешћу и смрћу; упропашћују му срце, производе разне срчане мане, с којима нико не доживи старост; квари му и артерије, те га сваког часа може да удари „шлог“ и да га начини полуузетим богаљем који се, бедан, излапео, једва вуче по улицама, упропашћује му и живце, и доноси нервозу, хистерију, падавицу. Видимо све то и још много шта друго: видимо како је алкохолу нераздвојан друг туберкулоза, која као да једва чека да пиће начне, ослаби човека, па да се одмах онда усели у њега; видимо, како алкохол више но ништа друго упропашћује морал у људима и прави их развратницима и преступницима; видимо најзад, како за пријатељством улази у кућу и сиротиња, беда, несрећа. И као што све то видимо ми лекари у опште, тако је то одавно видео и д-р Данић. Али је он годинама гледао још и друго нешто. Он је сваког дана гледао и оне болеснике, који више него икоји други потресају душу и своје родбине и осталог света: људе којима је алкохол ум помрачио. Посматрао је, тамо у оној страшној кући на Западном Врачару, и мирне идиоте и махните лудаке, који су ту доспели само због алкохола, а сваког часа је имао прилику да види и како се алкохол свети човеку чак и на деци његовој, правећи и њих идиотима, епилептичарима, нерадницима или преступницима. И онда, је ли чудо, што је баш д-р Данић први прогласио рат алкохолу?
Разноврсна је, као што се види, слика алкохоличара, пијанице, и тешко је рећи, зашто алкохол једном човеку упропасти ове органе, а другом оне. Али то је и споредно. Главно је, да нема органа у човечијем телу који не страда од њега. И то ће ми, знам, сваки веровати; сваки ће признати, да пијанство упропашћује и здравље и морал и благостање човеково. Питање је само: шта је то пијанство?
Алкохол је отров то сви признају. Из тога се сасвим логично може извести овај закључак: ко пије алкохолна пића, тај се трује. Али тај логични закључак не примају ни сви лекари, а камо ли други људи. Него они веле: ко пије прекомерно алкохолна пића, тај се трује. Па кад су то рекли, они су почели да испитују, колико човек алкохола може дневно да пије, па да му то не шкоди. И пронашли су на неки начин, да човек може без бриге, без штете по своје здравље да пије 30—45 грама апсолутног алкохола дневно, а то ће рећи од прилике 1 литар пива или пола литра вина на дан; ту количину назвали су „физиолошком дозом алкохола“.
А ја ли то истина? Није. Није зато, што је објективним посматрањем и искуством доказано, да човеку шкоде и врло мале количине алкохола, кад их узима у себе без прекида, из дана у дан. И према томе, пијаница је не само онај, који прекомерно пије, него и сваки онај, који ма и мале количине алкохола пије редовно. сваког дана. Јер те мале, сасвим мале количине алкохола не шкоде човеку само онда, кад их он пије ретко, у великим размацима.
Та моја констатација неће, вероватно, бити пријатна ни оним чиновницима и трговцима, што свако вече иду „на чашу пива“, ни оним пензионарима и радницима, који редовно пред вечеру праве себи апетит чашицом ракије. Али то ипак није доказ, да ја тиме тврдим нешто што није тачно. И баш зато, што је то тачно, многи противници алкохола (а међу њима и др. Данић) не задовољавају се данас „умерењаштвом“ у пићу, него траже да се никакво алкохолно пиће у опште но пије, траже, тојест, потпуну апстиненцију. Него о том питању други пут.