У листу „Штампи“ изашао је у Недељу чланак „Једна тешка оптужба“ у ком се отштампавају неки одломци из извештаја од годишње скупштине месне дружине за чување народног здравља у Неготину. У томе се чланку напада Главни Одбор друштвени како ништа не ради, како није хтео дати позајмицу од 3000 дин. неготинској дружини за купатило како граби паре и дели међу „своје котеријаше“ како су силни новци страћени, и у том очајању „Штампа“ са свим се озбиљно обраћа Министру Унутрашњих Дела Г. Стојану Протићу, да с места похвата те несавеснике из Главног Одбора док нису разграбили све благо, које лежи наслагано у трезорима Друштвеним.
Шта ће Главни Одбор после тога радити и како ће се од ове тешке оптужбе извући, мене сада није брига, мени је главно да ја, ако могу своју кожу спасем, јер канда смо нас тројица ја, Д-р В. Поповић и Д-р С. Рибникар ту и највећи грешници.
Ипак је „Штампа“ спрам нас била милостива, те нам није имена споменула, али шта то све вреди, кад нас није поштедила подружина Неготинска са Г. Д-р Кочовићем на челу. Еле у том извештају, описана је и моја једна „Ужасна ствар“, као што је назива Г. Д-р Кочовић.
Та „ужасна ствар“ састоји се у томе (и то је штампано словима дебелим као бумбар, што рекао пок. Сремац) — да је мени подружина послала 50 срећака својих за купатило неготинско да их распродам у Београду, а ја их нисам распродао но сам их послао натраг све у истом коверту узбуђено додаје Др. Кочовић, „у истом коверту“ понавља очајно „Штампа“.—
Ствар баш није тачно престављена, али се морала мало друкчије преставити, да би изгледала „што страшнија“. — А овако је било. Ја сам добио из Неготина 50 срећака и од г. Д-р Батута 10 срећака, да их распродам. По што ми је Д-р Батут дао „без коверте“ то ја покушам прво, да те распродам, па ако те продам, лако ћемо продати и оне „из коверте“. Но није ме послужила срећа, и нико ми не хте купити ни једног комада; ја се онда оканем продаје, стрпам тих 10 комада у фијоку, дам Д-р Батуту десет динара а остале срећке непродате вратим. О томе сам и писмом подружину известио још пре две године но она је то свакако заборавила. Ето то је та „Ужасна ствар“, и тај мој тешки грех, што носим на души.
Но то још није све. „Штампа“ је пронашла још један тежи грех, који ће нас свакако сатрти за навек. „Штампа“ додаје са свим озбиљно говорећи о нама као грешницима, како смо нас тројица, Д-р С. Рибникар, мајор Д-р В. Поповић и ја за то и покренули мисао о Друштву за чување народног здравља што смо се хтели „протући“ у Београд!
Е, тај нас пресече, а лепо ми смислисмо! Седимо ти нас тројица у Ћуприји, и непрестано нас срце вуче Београду, Београд па Београд. Како ћемо, шта ћемо, тек да се само дочепамо Београда — а већ кад се тамо оде, лако ћемо. Та у Београду се само живи и ужива, па што би ми трулили у Ћуприји!
Овамо, онамо, те ти се ми сетисмо, да преваримо ове најивне Београђане да им предложимо да се оснује Друштво за чување народног здравља — и онда Београд — ту! И би тако. Како основасмо Друштво, добисмо одмах у скоро премештаје.
Д-р Слободан Рибникар доби красно место у стану свога оца, поч. Д-р Ф. Рибникара. (И то је био велики шпекулант, Бог да га прости, мора да се син измeтнуо на оца), Д-р Влада Поповић доби красно место да седи „уз кољено“ шефу војног санитета у министарству — (а за то се место грабе сви војни лекари) а ја aванзовах по молби за пензионера — те пуче овом свету пред очима, за што ми покренусмо Друштво! А ми само уживамо. Не знам како је Влaјку, јер је већ давно отишао из Београда, али нас двоје знамо бар за што живимо! У нашим баштама сада цветају лимуни и поморанџе, у висину скачу водоскоци, по нашим замцима бруји свирка, а у осветљеним салонима игра Мис Ален ориенталске игре, шампањ се отвара из фабрике удовице Клико, а у шталама нам вриште арапски коњи срмом обуздани. Ми само задовољно звецкамо наполеонима, и смејемо се овом глупом свету, који је још могао бити у обмани, да је нашој земљи потребно и Друштво за чување народног здравља! Зло да нас сву тројицу није због срећака демаскирао г. Д-р Кочовић и још горе зло, да није „Штампа“ одмах наредила узбуну и показала прстом г. Стојану Протићу, где он управо треба да тражи праве арамије у овој земљи! Сад шта му је ту му је. Морамо се покорити судбини па шта нас снађе.
Вас молим господине Уредниче да примите мој поздрав, и да ме извините што оволико написах — али не мора баш ни Бен-Акиба да пуни ступце сам сваки дан. Можемо кадгод и ми доктори. —