Увек је тешко говорити о себи или о својима; мени је то у толико теже, што морам да говорим о једном скромном човеку, који никада за себе није тражио ни похвале ни почасти, него се увек својевољно повлачио у позадину, пуштајући друге да се на његов рачун истичу. Али ја морам о томе да говорим, ма да знам, да ће му све то бити непријатно; морам, јер се то не тиче само њега, већ једне опште ствари.
Концем октобра ове године Министарство Унутрашњих Дела расписало је конкурс за једног питомца за јавну хигијену. Од кандидата се тражило, да су свршени доктори медицине и да су пре тога већ радили на хигијени. Избрани кандидат требао би да проведе годину дана на страни, изучавајући хигијену, па да се онда врати у Београд и да постане референт за ту струку у Министарству Унутрашњих Дела.
Унапред се већ могло знати, да много кандидата неће бити: Нема много лекара, који пристају да напусте своју праксу и своју зараду, па да, као свршени доктори, опет иду да уче, а мало их у опште и има, који су се код нас специјално бавили хигијенском струком.
И одиста, јавише се свега двојица: г.г. др Радивој Вукадиновић и Хранислав Јоксимовић. Обојица су се и пре тога бавили хигијенском струком: г. др Јоксимовић је много писао о сузбијању туберкулозе, а г. др Вукадиновић је познат целој Србији, као највреднији радник на ширењу хигијенског знања у народу у на поправци здравствених прилика у њему. Његов рад није познат само у Србији, него је цењен и признат и у другим земљама, које су по својим хигијенским приликама бескрајно напредније но ми.
Санитетско Одељење пошље те пријаве Санитетском Савету, да оно каже, кога од те двојице треба изабрати. Али пре не што је Санитетски Савет донео одлуку о томе, Санитетско Одељење распише наједаред поново конкурс, пошто су се, вели, јавила свега два кандидата!
За сваког крштеног човека та изненадна одлука Санитетског Одељења мора да је тајна; ја познајем те људе, који тамо седе и могу да вам кажем зашто се то тако радило: ти људи из Санитетског Одељења боје се др Вукадиновића као ђаво крста и мрзе га као да им је оца убио. Они у њему виде човека, који би, да је код наших министара мало памети, већ одавно требао да буде шеф нашег санитета. Ако дакле он буде изабран за питомца, мораће по свом повратку бити постављен за референта за јавну хигијену, а тек тада би се видела разлика између њих, као шефова и њега као референта! Зато су дакле расписивањем новог конкурса намерно хтели да га увреде и да га натерају да одустане од конкурса.
Намера им се и испунила, јер је др Вукадиновић сместа тргао своју пријаву. На томе се дакле сада ствар и свршила. Али она није свршена онако, како интереси санитетске струке захтевају. Одстрањен је један спреман, активан човек, пун иницијативе и богат у идејама, од кога би ова наша јадна, занемарена санитетска струка имала неизмерне користи. Њему лично учињена је неправда и увреда, али, што је још много горе, учињена је велика штета општој ствари. И зато ја ево и пишем ове редове, јер немам другог начина да се борим против оно неколико неспособних људи, који су засели на места за која нису, који нису кадри ништа да ураде, и који ни другима, способнима, не даду да раде.
26. децембра 1905.