Испричао сам прошли пут, како човек врло вешто уме да се брани од врућине, такозваним регулисањем своје топлоте. А напоменуо сам и како му то регулисање ипак не помаже баш у сваком случају, него се дешава да се од врућине разболи па и умре. Данас ћу мало опширније говорити о тим болестима, и то само о онима, које долазе као директна последица претеране жеге.
То су омарица и сунчаница.
Кад човек ради неки посао или кад се креће по великој врућини, он се онда и споља и изнутра загрева, и само добар поветарац, сув ваздух и добро знојење и испаравање тог зноја може толико да га расхлађује, да не страда од жеге. Зашто је то, казао сам прошли пут. Ако, међутим, нема поветарца, ако јо напољу омарина, т. ј. ако је ваздух сувише влажан, и ако се човек не зноји и не испарава, онда ће се температура његовог тела брзо попети до толике висине, да он мора страдати.
Кад, например, у лето војници марширају у густим редовима, они ће испрва још и којекако издржавати врућину — знојећи се и колико-толико испаравати, па и расхлађивати. Али доцније ће запара између њих постајати све већа, па ако још ни воде не добију довољно да пију, онда нити ће моћи више испаравати, нити ће у опште више имати зноја, и пашће од омарице.
Поцрвенеће прво, постаће невесели, буновни, и повратиће се ако их тада изведу из реда и расхладе свежом водом и умивањем. Али ако и даље продуже марш, пашће на једанпут онесвешћени, зенице ће им се раширити, дисање постати брзо, тешко, пулс убрзан, неправилан, и онда ће или у том стању ускоро умрети или ће се с тешком муком, после дугог времена повратити и оздравити.
Узрок смрти код омарице може бити пре свега претерана температура тела; код једног таког болесника нађена је, например, пошто јо већ пренет у болницу и пошто се читав један сат бавио у њој, температура од 42,9 степени. А може човек да умре и услед тога, што се испрва много знојио а после није имао шта да пије, па му се крв згуснула, тако променила, да не може више да врши свој задатак.
Налик је на омарицу сунчаница. Њу човек може и у миру да добије, кад му врели сунчани зраци дуже време сијају непосредно у теме. Глава му се тада јако загреје, крв навали у мозак, од тога се јави главобоља, мука, повраћање, несвест. Неки пут болесник после неког времена дође опет к себи, али у тешким случајевима наиђе и бунцање, грчење, па најпосле и смрт.
Од омарице и сунчанице страдају многи људи, нарочито војници и земљорадници. Неких се година појаве оне код жетеоца као праве епидемије, а већ да војници на маршевима у великом броју од њих страдају, то је опште позната ствар. Код њих се оне појаве по некад као права морија. Забележено је, например, да је у крсташком рату, јула месеца 1099. године, на маршу кроз Фригају, по 500 војника дневно пропадало од омарице, а у американском сецесионом рату 1861—64, године пало је 7200 људи од те болести.
Рекао сам већ, да ће од омарице човек страдати понајпре онда, кад на раду или на маршу по великој жези ништа не пије. Према томе, врло је погрешно оно још и данас доста распрострањено мишљење, да се у таквим приликама ваља што више уздржавати од пића. Напротив, треба пити, — разуме се, не алкохолна пића. То је најбоља профилактична мера против омарице.
А ако се ипак деси, да ко падне од омарице или сунчанице, треба га одмах положити у хлад, па га полевати хладном водом и дати му воде да пије. Кад је, пак, сасвим смалаксао, треба му сасути у уста и коју кашику кафе или ракије, да се што пре поткрепи.