Сваког лета и јесени долази нам у госте један давнашњи, по злу добар познаник нашега народа: срдобоља, дизентерија. Долази тако редовно, да нема готово краја у Србији, који у ово доба године не пропати од те опаке болести — кад мање, кад више. Зато је и време, да о њој коју опширније речем.
Као што је лаик готов, да сваки крвави пролив прогласи за срдобољу, исто су тако и лекари све до скора у дизентерију трпали разне болести, разне по суштини својој. Тек последњих година рашчишћено је и питање о срдобољи као што треба.
Утврђено је, да су у срдобољу дотле рачунате у главном две сасвим различите болести: прво, ова срдобоља што се код нас јавља махом у ово доба као редња (епидемија), и друго, срдобоља која готово непрекидно (као епидемија) влада по топлим, тропским и субтропским крајевима, а нама ретко долази у походе. Она прав зове се сад епидемијска или права срдобоља или дизентерије, а ова друга ендемијска или тропска.
Разлика је између њих две знатна, али ја о томе нећу да говорим, јер нас овде интересује у првом реду ова наша, епидемијска срдобоља. Хоћу само узгред да споменем, да је нашој дизентерији узрок један бацил, који су независно један од другог пронашли један Јапанац (Шига) и један Европљанин (Крузе), а ендемијску срдобољу да проузрокује један микроорганизам из животињског царства (тзв. амеба дизентерије), који је пронашао Леш у Петрограду. То је важно знати већ и зато, што се само тако може појмити, зашто серум, који оправља Крузе, може да помогне само у срдобољи којој је узрок Круазов бацил. А из факта, што јо та Лешева амеба пронађена чак тамо у Петрограду, види се јасно, да те ендемијске, „тропске“ дизентерија има бар каткад и у земљама са умереном, па чак и хладном климом. Има је, свакако, и код нас, али се она губи према епидемијској, те се данас нећу, као што рекох, више на њу освртати. Све, што даље будем говорио, важиће само за епидемијску срдобољу.
⁂
Срдобоља је кужна, инфекциозна болест, код које се локалне промене виде на дебелом цреву. Кужна клица (Шига Крузеов бацил) улази кроз уста у стомак, пролази отуда кроз танка црева у дебело црево, и тек се ту настани и производи болест. У дебелом цреву изазива, како кад, разне промене: просто запаљење, ранице и веће ране, гнојење, па и труљење и распадање. А отровне материје, које се тада ту стварају, прелазе у крв и трују човека.
Према разној јачини тих промена, и спољни су знаци срдобоље различити.
Почетак јој је махом спор, неприметан. Човек добије завијање у трбуху, лаку ватру и малаксалост и чешћу столицу, у којој има доста бистре, стакласте слузи. Али после 2-3 дана болест постане много озбиљнија. Трбобоља се појача, болесника све јаче тера напоље, тако јако да одмах скаче из кревета И једва стиже до нужника или лонца. И то та тера сваки час, по 20, 30, 50 па и 100 пута на дан. А сваки пут само мало изађе напоље — мало питијасте слузи са мало крви, уз велики бол и огроман напон. Уз то га мучи несносна жеђ, па онда постане малаксао, блед, жућкастоблед, очи му упадну, језик, уста и усне му се осуше и попуцају. А температура му је некад повећана, некад нормална или чак и субнормална.
Тако стање потраје недељу дана или нешто више, па онда болест по некад почне да попушта, и болесник за неколико недеља оздрави. Али по некад све те појаве неће да попусте, него трају још много дуже време, болесник све више малаксава и најзад или умре или се једва, после дуге патње опорави и придигне. А у најтежим случајевима, који се махом свршавају смрћу, напони и болови постају све већи и све чешћи, измет постане труо, гнојав, смрдљив, мрке или црне бије, болесник брзо смалакше и у мукама издахне.
Као што се види, и срдобоља, као и друге болести, може да буде и лакша и тежа. Опасна је и готово увек смртоносна нарочито она, код које се појави субнормална температура или труо, смрдљив измет. А те тешке форме јављају се у једној редњи чешће, у другој ретко или никако. Према томе је и смртност од дизентерије различита. У некој епидемији умре свега 5 од сто болесника, у некој и 15 од сто, па и више. Срдобоља је, дакле, озбиљна, опасна болест. И то опасна не само зато, што човек од ње често умре, него и стога, што му после ње каткад заостану у цревима озбиљне, тешке мане, које га за цео век направе патником и богаљем.
Сад је на реду да кажем оно што је најважније: како се дизентерија добија, тојест како се зараза шири, и како се човек може од ње сачувати. Али то морам да оставим за сутра, јер би ми иначе чланак изашао сувише дуг, па многи не би имали куражи да га прочитају.