Кад прекјуче пред подне навратих кући, затекох два сељака у канцеларији. Један — млад човек од својих тридесетак година — лежи на канабету тешко болестан, исушен, немоћан, у ватри. Покрај њега седи, брижан, један чичица, његов отац.
Помислих: биће тифус. И узех да се распитујем о болести и да прегледам болесника. Тада видех, да није тифус, него она болест што је народ зове просто грозница, а ми барска или насушна грозница, маларија.
— Имате ли, чича, још оваквих болесника у селу запитах старца.
— Имамо, господине; доста народа болује тако.
— Имаш ли и у твојој кући још којег болесника?
— Имам двоје унучади, једно од шест, једно од четири године. И њих умори грозница, једва устају с постеље.
Ето тако: лака, тобож, неопасна болест болест, проста грозница, а само у једној кући троје њих већ месец дана болују, месец дана не раде, и ко зна кад ће опет стати на снагу, баш и да се сасвим прописно лече!
И како је у тој кући, тако је и у безброј других: Маларија измучи, исцеди сваког лета и јесени силан свет; одрасли постану неспособни за рад баш кад највише треба радити, а деца ислабе, закржљају, да никад не постану снажни људи. И то баш у најплоднијим, најбогатијим нашим крајевима: у Морави, Мачви, Колубари, Стигу, свуда где има река и бара.
Зато маларије, по штети коју наноси нашем народу, долази у исти ред са јектиком, сифилисом и пијанством, и зато ја читаоце „Политике“ молим, да пажљиво прочитају што о њој будем рекао. У осталом, ствар није само врло важна, него и веома занимљива, те имам право да будем и опширнији него обично.
⁂
Маларија је од памтивека људима позната. Свет је од ње боловао, а лекари су се трудили да јој пронађу узрок и лек. Управо, и остали је свет од увек тражио и налазио узрок грозници.
Данас, например, народ мисли, да се маларија добија од назеба или од воде или од зеленог воћа. То није тачно. Али није ни чудо, што је то народно веровање нетачно, кад ми лекари све од пре неколико година ни приближног појма нису имали, шта је узрок маларији.
Вековима су се, прво, држали старе Хипократове науке, да је свакој грозници узрок жуч; у лето и у јесен има у човеку највише жучи, зато је и грозница тада врло честа. После су опет говорили, да барску грозницу производе испарења, гасови из бара, дакле рђав ваздух „mala aria“, па су је зато и прозвали „маларија“.
Узалуд су, каткад, дизали глас људи, који су бар назирали истину. Још Цезаров савременик, виђени војсковођа и привредник старога Рима, Марко Теренције Варон писао је, например. овако: „Ко зида кућу у пољу, треба да се клони мочварних крајева, јер је и доказано, кад се барска места суше, да расту неке ситне животиње, које се не могу оком опазити, и улазе ваздухом у тело кроз уста и ноздрве те производе тешке болести“. Па је онда, почетком 18. века, чувени талијански лекар Ланчизи изашао са тврдњом, да се по барама пате многи инсекти, нарочито комарци, и да они, уједајући људе, уносе у њихову крв отровне материје из барске трулежи а може бити и разне сићушне живе створове, који онда изазивају болест код човека.
На та се мишљења, као што рекох, нико није освртао. И тек кад је Пастер засновао нов период у медицини, тек кад се видело да су разним заразним болестима узрок разне живе клице, тек се тада и у испитивању маларије пошло новим путем, који је најпосле показао, колико су римски Варон и средњевековни Ланчизи имали право.
Било је и за време последњих неколико деценија много лутања и много препирке и борбе. Под микроскопом су лекари видели разне клице из бара, из ваздуха по барским пределима, из пљуванка грозничавих људи и т. д., па су тврдили, да су те клице узрок маларији. Али увек се онда нашло других људи, који су брзо доказали да то није истина. И тако је то ишло све до 1880. године, до срећних проналазака француског војног лекара Лаверана.
Лаварен је те године прегледао под микроскопом крв многих маларичних болесника у Алжиру, и нашао је код свакога у крви једну живу клицу, животињицу најниже врсте, за коју је одмах помислио да је узрок маларији. Та клица, то је такозвана пласмодија маларије, и данас је поуздано утврђено, да она проузрокује барску грозницу. Али је ипак морало проћи доста времена, док је то тако сигурно утврђено. Тек дуги, напорни радови Талијана Маркиафаве, Челија и Годђија рашчистили су потпуно и средили то питање, и уверили цео медицински свет, да је то истина.
Доказано је, дакле, да је та жива клица, пласмодија, узрок маларији, испитан је и њен живот, њено растење и множење и веза између ње и наступа грознице у маларији, али све то још није било довољно. Сад је искрсло друго, исто тако важно питање: На који начин улази та пласмодија у човечје тело, на који се начин, тојест, зараза шири?
И опет је прошло доста времена, док је и то питање решено. Мислило се испрва, и на ово и на оно, док се најпосле неки нису сетили старога Ланчизија и његове тврдње, да болест преносе комарци. А кад су се тога сетили, присетили су се и да прост народ на многим местима верује да се маларија на тај начин шири (Кох је например, забележио, да Узамбара-црнци у Немачкој Африци једним истим именом „мбу“ зову и грозницу и комарце). И онда се брзо у свима земљама нашло лекара, који су прихватили ту такозвану „комарачку теорију“. У корист те теорије говорило је нарочито то, што је експериментом било утврђено, да и здрав човек добије маларију кад се пелцује с мало крви из човека који већ болује од маларије. Зашто, онда, да комарац не може да врши то пелцовање?
Али ипак, теорија је остала теорија, све до пре неколико година. Тек је тада пошло за руком Енглезу Росу и Талијану Грасију, да несумњиво, очигледно докажу: да маларију преносе комарци, на тај начин, што пију крв на болеснику, па уједајући после тога здраве људе уносе и у њихову крв заразне клице.
Они су то доказали мучним микроскопским радовима. А други су изнели овај прост доказ: Пустили су да комарци једне ноћи изуједају човека који болује од маларије, па су те комарце онда похватали, спаковали у кутију и послали у крај где никад нема маларије; људи у том крају отворили су кутију, пустили су комарце у своју спаваћу собу, и после кратког времена добили су сви маларију.
То је слика о узроку и преношењу маларије у општим потезима. Сутра ћу рећи коју више и о тим пласмодијама и о комарцима који их преносе.